Sto lica Londona (10): Napoleon ćaska sa Isusom
London je po mnogo čemu grad na svoju ruku, a pre svega prema ćudima ljudi i načinu njihovog života.
Ako se izuzmu doseljenici iz kolonija bivše Imperije i najnoviji talas emigranata iz istočne Evrope, izvorni London je megalopolis u kome se 10 miliona individualaca, džentlmena i dama, bogataša i beskućnika, sanjara i lunatika, boema, snobova i svakojakog miksa mešaju, traju, stvaraju, sanjaju i troše dane, a da često, na primer, nikada komšija na upozna komšiju. Zato jedna od boljih definicija ovog grada glasi: "Ako u Londonu želiš da imaš iskrenog prijatelja, kupi psa."
MRTVAČKI BAR
Na hiljadama "ćaknutih mesta" u Londonu sreću se, čudni ljudi koji glasno razgovaraju sa svojim prstima, rukuju se sa slučajnim prolaznicima, pevaju operske arije u javnim klozetima, pričaju viceve na pogrebima, pri tome obučeni u najčudnija odela, okićeni ordenjem svih vrsta. U Londonu srećete "Isusa Hrista" kako svaki dan, u isto vreme, istom maršrutom, nosi svoj veliki, beli krst na putu uz svoju "Golgotu", a "Napoleon" u krcatoj kafani, u punoj generalskoj uniformi, komanduje trupama sa stolice u kafani; "Velington", takođe u oficirskoj uniformi, spominje "francusku majku" Napoleonu i podseća ga na Vaterlo. Ostatak Londona flegmatično prolazi pored Napoleona i Velingtona, kao što prolazi pored zgrčenog nesretnika na pločniku, u punoj ravnodušnosti.
London ima kafane, sastajališta, klubove i pabove za svačiju dušu, za sve ćudi, boje, naravi i klasni uzrast. U kvartu Soho, evropskoj prestonici noćnog života, ponuda je zaista neiscrpna. Tu, u Mird Stritu, doskora je bio najpopularniji kafe-bar Makabr (mrtvački) u koji se ulazilo na rezervaciju i preko veze. Umesto stolova, mrtvački sanduci. Umesto pepeljara, ljudske lobanje. Umesto konobara, grobari u crnim odorama. Iz džu-boksa odzvanjaju samo posmrtni marševi. I sve puno do poslednjeg mesta, sedam dana u sedmici.
|
Opušak za hiljadarku Ironija je htela da se na mestu propale knjižare ekscentrika Dejvida Arčera pretvorene u kafanu Hard Rok, u koju je po besplatne knjige navraćao kod Arčera i član grupe Bitlsa Džon Lenon, 17. oktobra 2000. godine na aukciji proda, za 1.450.000 funti Lenonov klavir stenvej. Klavir je bio poklon od bankrotiranog Arčera. Uz klavir je prodat i opušak Lenonove cigarete, za hiljadu funti, sa pepeljarom iz Arčerove knižare, koji je, pak, kupac kupio za samo 10 funti!
Buntovnice u modi Žene su početkom šezdesetih godina prošlog veka još bile sasvim podređene muškarcima, pa su se i doterivale samo zbog svojih muževa, sve dok se 1966. nije pojavila Britanka Meri Kvant sa svojom mini suknjom. Povlačenje tog, najvažnijeg dela ženske garderobe od kolena naviše bio je i doslovno najveći pomak u modi do tada. Mini suknju prvo su se usudile da ponesu ekscentrične Londonke. Zatim su je prihvatile žene širom planete. Novu modu su pratile veštačke trepavice i kosa u buntovničkom maniru, šišana kratko i asimetrično. Pokretači nove mode iz Londona nazivali su se modernistima, i oni su, baš kako i priliči Britancima, bili elegantni i uglađeni, a opet moderni. Svoj stil, koji se sasvim razlikovao od neurednog stila rokera, pokazivali su sa ponosom po noćnim klubovima. Tvigi, londonska manekenka od 16 leta, potom je uvela svoj androgeni, anoreksični izgled kao jedini prihvatljiv za manekenke, pa i za obične žene, i do dana današnjeg to se nije promenilo. |
Makabr je ekscentrični primerak i, za običan ukus, morbidno sastajalište, u čijem se komšiluku, u Šefstberi aveniji, nalazila takođe neobična i izuzetno popularna londonska knjižara Aračer. Knjižaru je 1956. godine otvorio takođe ekscentrični Londonac Dejvid Arčer. U hronikama o kulturnoj istoriji grada Arčer je zapisan kao čudak čija knjižara nije dugo potrajala upravo zbog negove ekscentrične naravi. Kada bi mušterija došla u njegovu knjižaru da kupi, na primer, tadašnji bestseler, Vilsonov "Autsajder", Arčer bi gosta poslužio kafom, čajem ili kolačem, pa bi ga uputio preko ulice, u konkurentsku knjižaru, iako je, kako stoji u opisu jedne epizode, imao u radnji 60 primeraka tražene knjige.
Niko do sada nije odgonetnuo tajnu Arčerove "ljubavi prema konkrurenciji kojoj je slabo išla prodaja kniga", ali je zato Arčer morao na kraju da zatvori vrata svoje knjižare. Dejvid Arčer, nekadašnji bogataš, uporno je, međutim, gostio i odbijao klijente, a novac traćio na kupovinu novih knjiga koje nije prodavao dok, na kraju, u radnji nije ostalo "ni mesta za disanje".
Kraj priče o neobičnoj londonskoj knjižari je bio prilično neveseo. Arčer nije ostalo na kraju novca ni da plati kiriju za stan. Završio je u Rauton Hausu - prihvatilištu za beskućnike u istočnom Londonu. Život u Rauton Hausu sa beskućnicima, a bez njegovih knjiga, bio je, ipak, previše za nakadašnjeg bogataša, vlasnika najčudnije knjižare u Londonu. Mnogi prijatelji kojima je davao besplatno knjige napustili su ga,pa je Arčer poslednjeg dana života napisao reč zahvalosti onom malom ostatku prijatelja koji ga još nisu zaboravili, pre nego što je progutao smrtonosnu dozu aspirina. U džepu su mu našli jednu funtu i 19 šilinga.
Kao posebna neobičnost beleži se da je na dan aukcije London utonuo u gustu maglu kakva nije zabeležena u letopisima grada. Tog dalekog dana, 5. decembra 1952. godine, magla je "pretvorila londonski dan u londonsku noć". Zahvaljujući toplom vazdušnom talasu koji je znao da pritisne dolinu Temze, magla bi obično pokrivala grad u trajanju od tri do četiri dana. Ova magla je, međutim, trajala ceo mesec. Za to vreme od posledica magle pomešane sa smogom četiri hiljade ljudi je umrlo od plućnih bolesti, a u sledećih četiri meseca podleglo je još osam hiljada. Magla je, inače, terorisala London od početka industrijske revolucije, ali je ova 1952. godine bila najgora u istoriji grada.
Gustina magle pomešane sa smogom bila je tolika da su, kako beleže hronike, kola za hitnu pomoć, na primer, morala da se kreću sa policajcem koji bi ispred njih nosio zapaljenu luču ili fenjer. "Magla i smog zavlačili su se u kuće pokrivajući prostorije debelim slojevima lepljive, sive smese." U Londonskoj operi predstava "Travijate" morala je, beleži jedan letopsis, da se prekine 7. decembra, "publika je čula pevače na pozornici, ali nije mogla da ih vidi, mada se često ni pevači nisu čuli od kašljanja publike."
ZAKON O ČISTOM VAZDUHU
U ovo vreme Britanija je bila zahvaćena ekonomskom krizom na ivici bankrota, pa je vlada najbolji kvalitet uglja prodavala inostranstvu, a najgori ostavljala za proizvodnju električne energije. London je u tom trenutku imao tri električne centrale usred grada, koje su emitovale nepodnošljive oblake dima. "Londonska magla", kakva i danas postoji u širokim predstavama ljudi širom sveta, terorisala je grad sve do donošenja Zakona o čistom vazduhu 1956. godine. U potonjim godinama nebo nad Londonom se razbistrilo, a londonska magla otišla u istoriju. London je danas metropola u kojoj u poslednjih 20 godina nije zbog magle otkazano nijedno sletanje aviona na bilo koji od četiri velika gradska aerodroma.
