Sto lica Londona (9): Majka voštanih ljudi

Čuvena londonska atrakcija, Muzej voštanih figura Madam Tiso, naći će se u svim turističkim vodičima metropole, ali milioni posetilaca izlaze otuda bez ideje o njegovoj zanimljivoj istoriji. Gospođa Mari Grošolc rođena je u Strazburu, u Francuskoj, daleke 1761. godine, gde je od svoje majke Filipe Kurtuis naučila umeće modeliranja voštanih figura.

U visokom društvu: Figura Mari Grošolc sa figurama kraljice Elizabete, glumice Helen Miren i drugih poznatih ličnostima današnjice

 

Prvu voštanu figuru Mari je izvajala 1777. godine. Bio je to lik francuskog filozofa i humaniste Voltera. Tri godine kasnije, 1780. Mari je već dobila mesto nadzornika za umetnost u dvorcu Versaj, kod sestre kralja Luja Šesnaestog. Neobična sudbina je htela da po izbijanju francuske revolucije Mari bude prisiljena da po cenu života stavi svoje umeće u službu Revolucije, pa je tako morala da vaja voštane glave dvorjana i aristokrata koje su revolucionari odsecali na giljotini.

Među takvim glavama bili su i poznanici, pa i prijatelji madam Mari. Godine 1794. Mari je nasledila kolekciju figura iz ostavštine gospođe Kurtuis, a godinu dana kasnije postala je supruga gospodina po imenu Fransoa Tiso. Kao madam Tiso, uzela je celu svoju kolekciju i 1802, godine prenela je u London "gde, hvala bogu, nije bilo giljotine".

PREŽIVEO SAMO HITLER
Prva izložba voštanih figura madam Tiso u Londonu otvorena je u teatru Liceum i postigla neočekivano veliki uspeh tako da je kolekcija neprestano putovala po Engleskoj i Škotskoj u toku 33 sledeće godine. Mari Tiso, putujući sa svojim figurama, preživela je brodolom u Irskom moru i veliki požar 1831. u Bristolu gde su i ona i njene figure "na čudesan način" preživele nesreću. Za sve vreme putovanja po Engleskoj i Škotskoj, Mari Tiso je stigla da modelira nove voštane figure dok se, naposletku, njeno "lutajuće pozoršte" nije ustalilo 1835. u ulici Bejker gde je kolekcija ostala sve do 1884. godine kad ju je unuk Mari Tiso premestio u Merilebon Rod da bi postala jedna od tri najveće turističke atrakcije u britanskoj metropoli.
 

Kolekcija madam Tiso gotovo je potpuno nastradala - jednostavno se istopila - u velikom požaru 1925. godine i trebalo je da prođu pune tri godine kako bi se obnovila i nastanila u novoj zgradi u kojoj su istovremeno smešteni restoran i bioskop. Na početku Drugog svetskog rata London je 1940. bio izložen žestokom bombardovanju nemačke avijacije; bioskop koji je bio neposredno uz salu voštanih figura pretrpeo je direktan pogodak nemačke bombe. Većina figura u susednoj prostoriji takođe je uništena (kasnije obnovljena), ali je među ono malo preživelih figura nekim čudom ostao potpuno neoštećen samo Adolf Hitler!

Muzej voštanih figura "Madam Tiso" toliko je posećen da se u redu za ulaz čeka nekad i po nekoliko sati. Za to vreme stotine drugih muzeja su nepravedno zapostavljeni mada su mnogi od njih, bar po svojoj neobičnosti i svedočenju o ekstravaganciji Londona, ispred "Madam Tiso".
 

Mari Grošolc

U muzeju MMC, na primer, jedan od eksponata je preparirani vrabac pored koga se nalazi kriket loptica koja ga je usmrtila. U arhivi Kraljevske londonske bolnice koja je otvorena za javnost, čuva se zub svojevremenog predsednika Amerike Džordža Vašingtona. U Brahmanskom muzeju čaja i kafe izložen je najveći čajnik na svetu, u kome može da se skuva 800 "šolja" čaja, svaka od po tri i po litra...

Kroz svoju burnu istoriju London je imao svoj deo nesreća i nevolja, od kojih su neke bile katastrofalnih proporcija. Godine 1348. velika kuga koja je tada harala evropskim kontinentom konačno je prešla Lamanš i stigla na Britansko ostrvo, a London postao velika "dolina smrti". Epidemije kuga u to vreme obično nisu trajale više od tri do četiri mesca, ali ova je sejala smrt pune dve godine, sve do 1350.

Hronike beleže da je početkom 1349. godine u Londonu pokopavano dve stotine leševa nedeljno. U gradu gusto naseljenom i prilično prljavom, kuga nije štedela ni siromašne ni bogate, mada dokumenti govore kako su imućni pokušavali da se spasavaju begom u unutrašnjost zemlje, i na taj način, u stvari, širili pogubnu zarazu i na ostale delove Ostrva. Kuga iz 1348. pokosila je u Londonu 20.000 ljudi, što je bila trećina tadašnje gradske populacije.

Muzej madam Tiso u Londonu

 

Ali, nesreća je bila to što je kuga i posle, gotovo u regularnim razmacima, navraćala u London u toku nekoliko narednih stoleća. Epidemija iz 1665. bila je najpogubnija od svih prethodnih i potonjih. Letnje vrućine te godine kombinovane sa gustinom stanovništva, stvorile su idealne uslove za širenje epidemije. I, dok su gradski bogataši i viša klasa pokušavali da se spasavaju begom iz grada u unutrašnjost, siromašnom delu stanovništva bilo je zabranjeno da napušta grad. Deo ovih očajnika bežao je na napuštene čamce i brodiće bogataša, usiderne usred Temze. Hronike govore da se verovalo kako su psi i mačke glavni prenosioci bolesti, pa je zabeležno da je London u tim mesecima bio "masovno, zastrašujuće gubilište pasa i mačaka".

Skupljači pokojnika Poslednja londonska kuga 1665. godine Tokom najpogubnije epidemije kuge, u 17. veku, ustanovljena su posebna pravila za život u Londonu. Ako bi se razboleo član porodice, svi ukućani bi bili zaključani u karantin u toku 40 dana, bez mogućnosti da komuniciraju sa spoljnim svetom i da nabavljaju hranu i piće. Na vratima takve kuće visio bi veliki krst crvene boje. Iz najnižeg sloja gradske sirotinje regrutovali su se dobrovoljci pod kolokvijalnim nazivom "skupljači", koji su kupili mrtve kružeći ulicama i uzvikujući "izbacujte vaše mrtvake".

Prema zapisima u londonskim arhivama, u prvoj sedmici septembra te godine registrovana je smrt 5.156 ljudi. Leševi su pokopavani u masovne grobnice. Kuga je odnela 100.000 života.

U poređenju sa ovom epidemijom, Veliki londonski požar 1666. godine, koji se vodi kao jedna od najvećih katastrofa koje su ikad pogodile grad, došao je gotovo kao - blagodet. Požar je uništio veliki deo grada, ali bilo je samo šest ljudskih žrtava. Njegova "blagodet" bila je, međutim, u tome što je vatra spalila do temelja najsiromašnije i najprljavije delove koji su i bili najčešća žarišta epidemija.

PIVO UMESTO VODE
Velike epidemije kuge nisu od tada pogađale London, ali je zato kolera često navraćala i odnosila, u proseku, po 30.000života, i to 1848, 1853 i 1865. godine. Sve do 19. veka London nije imao uređen sistem uklanjanja đubreta, nego je ono haotično odbacivano u kanale koji se granaju iz Temze u delove grada. Nevolja je bila što se voda iz kanala koristila za piće, pa u knjizi "Londonski saputnik" stoji neobičan podatak da je "pivo bilo glavna alternativa pijaćoj vodi"... Situacija sa smećem i đubretom je postajala nepodnošljiva. U leto 1858. temperatura u Londonu dostizala 35 stepeni Celzijusa, a smrad koji se širio gradom bio je toliki da su, na primer, prozori na Parlamentu i Vestminsteru morali da budu pokriveni impregniranim, lepljivim zavesama kako bi se Parlament zašitio od tog smrada.

Tek 1855. gradska uprava je izradila plan podvodnih kanala za otpadne vode, dugih 1.240 milja! Ali, trebalo je sačekati 1947. godinu da se prva riba pojavi u relativno prečišćenoj Temzi i njenim kanalima. London od tada ima, procenjuju svetski stručnjaci, najčistiju pijaću vodu među evropskim prestonicama.