Pravoslavlje na Sejšelima

Diplomirao je hemiju, radio u Jatu i za sejšelsku aviokompaniju, nakon čega se posvetio duhovnom životu, pa je u 62. godini rukopoložen u Solunu i sada misionari među lokalnim stanovništvom

Rođeni Beograđanin Sergios (Srđan) Janošević, živeći decenijama u Sarajevu, nije sanjao da će u sedmoj deceniji života postati sveštenik na Sejšelima, u delu sveta gde su zlatne peščane plaže, topla mora, i gde je tokom godine sunčano svih 365 dana. U ovozemaljskom raju, po mnogima, najlepšem arhipelagu na svetu prema kome je Bog bio veoma izdašan, u zapadnom delu Indijskog okeana, otac Sergios je prvi pravoslavni sveštenik i u crkveno-organizacionom smislu pripada Aleksandrijskoj (grčkoj) patrijaršiji sa severa Afrike.

Uoči Velikog vaskršnjeg posta pripovedao je za "Vesti" o svom životnom putu. I sam je, kako kaže, s radošću osvežio sećanja, jer fotografija iz mladosti više nema. Sve mu je ostalo u Sarajevu i nestalo tokom građanskog rata u toj bivšoj jugoslovenskoj republici.

Život na Baščaršiji
- Rođen sam u Beogradu 1947. godine, majka mi je bila domaćica, a otac oficir i borac u Drugom svetskom ratu. Nekoliko godina kasnije preselili smo se u Sarajevo, gde sam odrastao i završio škole. Studirao sam hemijsku tehnologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu. Međutim, dobio sam poziv da se zaposlim u Jatu u Sarajevu i tako sam sa 24 godine započeo karijeru u aviokompaniji. Hemijom se nikada nisam bavio. Radeći na sarajevskom aerodromu, u Jatovoj službi prihvata i otpreme putnika, bio sam oduševljen avionima, voleo sam atmosferu na aerodromu, uzbuđenje putnika, priče ljudi koji se vraćaju sa putovanja, pa sam poželeo da i ja vidim druge zemlje.

- Prvi put preko okeana leteo sam 1972. u Montreal preko Londona, letom Britiš ervejza, koji je bio reklamiran kao idealna mogućnost da se vidi potpuno pomračenje sunca iznad provincije Kvebek. U Jatu u Sarajevu radio sam 15 godina i za to vreme sam bio na raznim odgovornim mestima. Posebno zadovoljstvo mi je bilo to što sam imao mogućnost da često pomažem ljudima, bilo da je reč o slanju hitne pošiljke lekova ili krvi koja je nekome potrebna ili ako je trebalo da se obezbedi mesto u avionu nekome ko mora hitno na put. Rad u aviokompaniji omogućio mi je da vidim Hongkong, Rio de Žaneiro, Barbados, Gvadalupe, Singapur, Bejrut, Njujork, Honolulu, Sidnej, Bali i Sejšele.

- Oženio sam se Vesnom 1979. i ćerka Srđana se rodila 1980. Živeli smo u srcu Sarajeva, blizu Baščaršije, čijim smo uličicama sve do Korza rado šetali sa našom kćerkom. Moja supruga je rođena u Sarajevu, gde je studirala filologiju. Iako diplomirani profesor, rano je počela da se bavi pisanjem za novine, a već u 21. godini je napravila prvi autorski film. Na RTV Sarajevo se zaposlila 1974. Vesna je takođe putovala mnogo po svetu pre nego što smo se sreli, a onda smo nastavili da putujemo zajedno. Naša ćerka Srđana je imala sedam godina kada smo se doselili na Sejšele. Školovala se na Sejšelima i u Engleskoj, radila je kao novinar na sejšelskoj televiziji, a već tri godine radi kao portparol predsednika Sejšela.

Rat pomrsio planove

- Sada već daleke 1974 posetio sam prvi put Sejšele i oduševio se lepotom ove zemlje. Bio sam u maloj grupi jatovaca, bili smo među prvim turistima iz tadašnje Jugoslavije koji su nakon otvaranja aerodroma stigli na ova daleka ostrva u Indijskom okeanu. Ponovo sam došao na Sejšele 1981, ovog puta sa suprugom i sa kćerkom. Sejšele smo opet posetili četiri godine kasnije, kada nam je sejšelska vlada ponudila da dođemo i radimo za njih, svako u svojoj profesiji. To se i ostvarilo 1987. godine. Potpisali smo ugovore na dve godine, ja za Air Sedžchelles, a moja supruga za njihovu radio-televiziju. Došli smo u okviru tehničke pomoći jugoslovenske vlade. Boravak na Sejšelima nam se veoma dopao, posebno zbog prijatne klime, čistog vazduha i zdrave hrane, tako da smo planirali da ostanemo još četiri godine, do jula 1993. Međutim, rat u Bosni je počeo u aprilu 1992. To je izmenilo naše planove i život u potpunosti. Sve što smo imali u Sarajevu smo izgubili, nismo imali gde da se vratimo...

- Živeći daleko od svoje zemlje, familije, prijatelja i svega što smo voleli, oslonac smo našli u pravoslavnoj veri. Počeli smo da se molimo Bogu više, da čitamo Sveto pismo. U tome nam je pomogao naš otac Radomir Aćimović, prvi paroh hrama Svetog Save u Londonu, sveštenik koji nas je venčao i krstio našu kćerku. Davao nam je savete, slao nam knjige, među kojima je nama najdragocenija "Ohridski prolog" svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Posebno nam je pomogla mati Mihaila Vlačić iz manastira Vavedenje u Beogradu, koja nam je postala i duhovna majka, prijatelj i učitelj. Čim stignemo u Beograd, prvo idemo kod nje u posetu.

Priprema na Rodosu

- Ovde nije postojala pravoslavna crkva i o pravoslavlju se nije znalo gotovo ništa, osim nešto malo o arhiepiskopu Makariosu koga su na Sejšele prognali Britanci 1956. na godinu dana, zbog političke borbe za nezavisnost Kipra. Kako je vreme prolazilo sve više smo osećali nedostatak pravoslavne crkve ovde. Pošto sam 2008. prestao da radim nakon 20 godina rada u njihovoj aviokompaniji, potpuno sam se posvetio duhovnom životu. Krajem iste godine je ovde osnovana i Pravoslavna hrišćanska zajednica, sačinjena od engleskih, ruskih, ukrajinskih, srpskih, grčkih i kiparskih vernika. Doznavši da Sejšeli, kao deo Afrike, pripadaju Aleksandrijskoj patrijaršiji Grčke crkve, obratili smo se Njegovoj svetosti patrijarhu aleksandrijskom Teodoru Drugom da blagoslovi stvaranje pravoslavne crkve na Sejšelima. Davši blagoslov patrijarh nas je uputio na mitropolita Dimitriosa Zaharengasa, čije je sedište u Dar Es Salamu i koji je na čelu Mitropolije Irinopolisa koju čine Tanzanija i Sejšeli.

- U maju 2009. na poziv pravoslavne zajednice, mitropolit Tanzanije i Sejšela, gospodin Dimitrios, došao je na Sejšele. U nedelju, 10. maja služio je svetu arhijerejsku liturgiju i time je nastala prva pravoslavna parohija na Sejšelima. Pre polaska mi je ponudio da ja budem taj sveštenik koji će voditi parohiju na Sejšelima. Bez dvoumljenja sam prihvatio. Ni u snu ne bih mogao pomisliti da je to moguće, posebno da u svojoj 62. započnem tako uzvišen poziv. Osećao sam duboko da je to volja božja. Od tog momenta sve je bilo lako.

- U oktobru iste godine, mitropolit me je pozvao u Dar Es Salam i rukopoložio za đakona u Sabornoj crkvi posvećenoj Svetoj Petki. Tada mi je po običaju grčke crkve dao ime Sergios po svetom Sergios, što je ujedno i grčki prevod mog imena Srđan. Već u prvoj nedelji novembra mitropolit me je poslao na ostrvo Rodos, u manastir Tari da se pripremim za sveštenički poziv.

Rusi najbrojniji

- Mitropolit Dimitrios rukopoložio me je za sveštenika 13. decembra 2009. u Solunu, u crkvi Presvete Bogorodice Životvorni izvor, čemu su prisustvovali moja supruga sa kćerkom. A pošto su duhovna deca mitropolita Dimitriosa u Grčkoj kao jedna velika familija, kada ih je pozvao na moje rukopoloženje, stigli su autobusima iz cele Grčke i u crkvi je bilo oko 1.000 ljudi. Nakon kratkog boravka u Solunu vratio sam se u manastir Tari i odslužio 40 liturgija, što je obaveza svih novorukopoloženih sveštenika. Vratio sam se na Sejšele da bih već 4. aprila služio prvu pravoslavnu vaskršnju liturgiju..

- Moja osnovna misija ovde na Sejšelskim ostrvima je da širim pravoslavlje među lokalnim stanovništvom. To je možda i veliki izazov jer smo stigli ovde tek u 21. veku. Bogu hvala, postoji veliko interesovanje za pravoslavlje, Sejšelci počinju da postavljaju pitanja, prisustvuju našoj svetoj liturgiji, ali sa krštenjima čekam, dok vidim da su stvarno čvrsti u svojoj nameri, a u međuvremenu treba da se priviknu na post koji ovde nije tradicija.

- Svetu liturgiju služim na engleskom jeziku da bi svi razumeli, sa delovima na grčkom, hor odgovara na crkveno-slovenskom jeziku. Horovođa je moja kćerka, a i supruga mi mnogo pomaže u svemu što je ženi dozvoljeno u crkvi. Velika većina vernika naše parohije su Rusi, a zatim slede Ukrajinci, Srbi, Grci, Kiprani, Belorusi, Rumuni, Bugari, Moldavci. Ljudi dolaze i odlaze po završetku ugovora. Većina ljudi koji su osnovali pravoslavnu zajednicu su otišli iz Sejšela, a pridružili su se novi.

Odmor na rodnoj grudi

- Zidanu crkvu još nemamo. Nadamo se da ćemo uskoro od vlade dobiti zemlju za gradnju prve pravoslavne crkve na Sejšelskim ostrvima. Za sada nedeljne liturgije redovno služim u maloj kapeli za koju smo odvojili jedan deo naše porodične kuće i može da primi do 30 ljudi, a za velike praznike kada dođu svi vernici kojih, zasad, ima oko 80, iznajmljujemo konferencijsku salu u hotelu u kojem je mitropolit održao prvu svetu arhijerejsku liturgiju. Naša kapela je posvećena svetom Dimitriju Solunskom, a to je i moja krsna slava, tako da što sam rukopoložen u Solunu, gradu svetog Dimitrija, za mene ima poseban značaj.

- Trenutno ovde živi desetak Srba. Naši ljudi, kao i većina stranaca koji dođu ovde da rade, obično su visoko obrazovani i veoma uspešni. Jedva čekamo godišnji odmor ili neku drugu priliku pa da dođemo do Srbije. U ovom momentu pored moje porodice, ovde su dvojica stomatologa i jedan arhitekta, koji su oženjeni Sejšelkama i imaju decu. Tu je još jedan srpski bračni par, on je arhitekta, a ona je načelnik farmaceutske službe u bolnici. Druga Srpkinja je finansijski direktor jednog od najuspešnijih hotela, a naš čovek je i dugogodišnji vlasnik vrlo popularnog pansiona u neposrednoj blizini jedne od najlepših plaža na Sejšelima, takođe je oženjen Sejšelkom, i ima decu.

- Što vreme stranstvovanja više odmiče, čežnja za našom zemljom je sve veća. Prošle godine sam bio u rodnom gradu, pa sam prvi put saborno služio svetu liturgiju u Srbiji. I to još u crkvi Svetog Save na praznik Male Gospojine, a u Hramu svetog Save na Krstovdan. Nostalgija koju povremeno i snažno osećamo veže nas sa svim našim ljudima u rasejanju još više. Mi koji živimo izvan svoje domovine treba da se, kada nam je potrebna uteha, setimo da je sva zemlja božja, i da na svakom mestu možemo činiti dobro, tako da nas se drugi sećaju po našim dobrim delima.