Sto lica Londona (5): Vaskrsao, pa umro
Da bi uštedeo, čamdžija Vilijam Overs je rešio da odglumi sopstvenu smrt, ali je potcenio količinu tuge sa kojim će ga ukućani ispratiti.
Profani Londonci u slučaju sa duhom bankara Roberta Kalvija i njegovim očevicima stvari do kraja banalizuju i sve pripisuju prizemnoj činjenici da se u blizini mosta nalaze tri popularna paba, engleske kafane iz kojih u sitne noćne sate izlaze i prelaze preko mosta na stotine pijanih noćobdija "kojima ionako obleću ptice oko glave".
Na nešto realnijoj strani stoji, pak, fakat da je Kalvin zaista obešen sa ciglama u džepovima, a da je njegova banka posle isplate duga mafiji, ipak bankrotirala i više ne postoji.
Ali, zanimljivo, u blizini nekadašnje njegove banke nalazi se danas mala ulica Keri gde svi koji bankrotiraju ili beznadno uđu u "crveno", mogu, iako bez pare u džepu, da "pre vešala" bar popiju besplatno pivo.
"Biti u ulici Keri" danas je popularni londonski eufemizam za "biti u finansijskim neprilikama". Uličica Keri bila je do 1840. godine sedište takozvanog Suda za bankrot, pa se držalo da je svako ko prođe ovom ulicom nesrećnik koji je, faktički, bankrotirao.
U ulici Keri nalazio se "pab" sa nazivom Sedam zvezda. Pab Sedam zvezda je otvoren pre više od četiri stotine godina, 1602, i jedna je od malo zgrada u kvartu koja je 1666. preživela veliki londonski požar, kada je uništen najveći deo centralnog Londona.
Sedam zvezda i danas služi besplatnu pintu piva nesrećniku koji izjavi da se vraća iz "bankrot sudnice".
Ukleta porodica
Londonski duhovi vole da se pojavljuju ispod mostova na Temzi, ali to ne znači da između njih i mostova ima neka tajna veza. Veteran svih londonskih duhova javlja se, naprotiv, u katedrali Sautvork, u istočnom delu grada. Taj duh se odselio na onaj svet još dok u Londonu nije postojao nijedan most na Temzi.
Klaudijev drvenjak
Današnju britansku prestonicu osnovao je Klaudije 43. godine pre Hrista i nekako u isto to vreme počeo da gradi i prvi, drveni most preko Temze. A prvi temelji kamenog mosta na Temzi, današnji London bridž, postavljeni su 1176. godine. Sve do kraja 18. veka, do 1756. godine, London bridž je bio jedini most preko Temze, budući da su vreme i poplave davno već bili odneli Klaudijev drvenjak. |
Čitalac starih hronika pronaći će prilično dokumentovanu, ali i neobičnu priču, o tome kako je izvesni Vilijam Overs, otac izvesne Meri Overs, koja će kasnije postati sveta Meri, lepo zarađivao baveći se prevozom putnika preko Temze u to davno vreme kad mostova nije bilo.
Vilijam Overs je, dakle, lepo prosperirao prevozeći Londonce preko Temze u svom čamcu na vesla, ali je zapisano da je Vilijam Overs bio stvorenje "daleko do prijatne prirode": bio je namćor, arogantan i iznad svega - škrtica.
Pa je, tako, zapisano da je u tvrdičluku "kome nije bilo ravnog u Engleskoj" jednom otišao dotle da je, kako bi smanjio troškove domaćinstva, simulirao vlastitu smrt.
U to vreme običaj je bio da posle smrti pokojnika cela porodica u kući posti najmanje dva dana.
Nažalost, Vilijam je potcenio količinu tuge i posta sa kojim će ga ukućani ispratiti na onaj svet i tako uštedeti bar za dva dana troškove za hranu, posle čega bi on opet "oživeo". Ali, umesto žalosti u postu, porodica je oko njegovog kovčega priredila bdenje za goste i prijatelje, uz obilatu hranu i piće. Taj trošak je bio previše i za "mrtvog" Vilijama pa je usred "gozbe", a da bi kaznio razmetljive naslednike, đipio iz mrtvačkog sanduka.
U nastaloj panici i bežaniji, jedan do prisutnih, videvši kako "mrtvac ustaje iz mrtvih" dohvatio je veslo kojim je pokojnik za života prevozio putnike preko reke i udarao po njemu "sve dok vaskrsnulog nije vratio odakle je i došao i gde pripada, tako da mu više nikad ne padne na pamet da vaskrsava!".
Hronika o ovoj zgodi ekscentričnog Londona opisuje dalje da je, na vaskrsnuće Vilijama iz kovčega, bilo opšteg padanja u nesvest, vrisaka i skakanja kroz prozore... Zapisano je, takođe, da je Vilijamova kćerka Meri, kad se probudila iz nesvesti, poslala po svog verenika, nekog Dejvida Hila, da hitno dođe i odvede je "iz ove uklete kuće".
Dejvid Hil skače na konja i s drugog kraja Londona galopira da bi što pre stigao do verenice, ali pada sa konja i ostaje na mestu mrtav.
Pokošena njegovom smrću i "vaskrsnućem", pa ponovnom smrću oca pod udarcima vesla, Meri svu očevu ušteđevinu ulaže u izgradnju ženskog samostana i, uz njega crkve Svete Meri, današnje katedrale Sautvark u istočnom Londonu.
Od toga doba pa do danas teče priča kako se duh svete Meri Overs pojavljuje u katedrali u obliku anđela, sa dva vesla umesto krila, i to uvek pred samu zoru.
Pre nego što nestane u vodi nekoliko puta "prevesla Temzu" s jedne obale na drugu.
London je metropola od preko jedanaest miliona ljudi, koju godišnje poseti isto toliko turista. Samo Britanski muzej posetilo je, na primer, prošle godine 4.800.938 ljudi. "Londonsko oko", panoramni točak sa koga se, pri vedrom vremenu, vidi kanal Lamanš udaljen oko 80 milja, poseti godišnje 3,5 miliona ljudi.
Svi ti milioni koje iz svih krajeva Zemljine kugle privlače znamenitosti Londona i ne slute koliko se neobičnih istorija i uzbuđenja krije iza njihovih zidova.
Tako, stotine hiljada ljudi dnevno prolaze ispod čuvenog Big Bena koji je deo današnjeg vestminsterskog Parlamenta, bez pomisli na zanimljivu biografiju ovog kultnog spomenika. U većini popularnih vodiča kroz grad neće se naći da se toranj na čijem se vrhu nalazi kultni sat, Big Ben, zove Toranj svetog Stefana.
Već decenijama Radio BBC otkucava tačno vreme, zapravo celu jednu malu muzičku sekvencu, sa sata na vrhu Kule svetog Stefana, ali malo ko zna da se prvi otkucaj Big Bena čuo u julu 1859. godine i da su od tada samo u nekoliko izuzetnih prilika kazaljke morale da budu zaustavljene.
Prvi put se to dogodilo u vreme Prvog svetskog rata, 1916. godine, kad su naredbom vojne komande grada svi javni satovi u prestonici morali da budu zaustavljeni kako ne bi emitovali zvučne talase i time pomagali nemačke avione da gađaju ciljeve u gradu.
Big Ben u ledu
Otkucaji sata na Big Benu su služili od 1923. godine za objavljivanje tačnog vremena na početku emitovanja vesti Radio Londona, a na televiziji od 1949. godine.
U toku Drugog svetskog rata sat je bio zaustavljan dva puta, jednom kad je radnik na održavanju, alarmiran dolaskom nemačkih bombardera, zaboravio čekić u mašineriji, a drugi put kad je u mehanizmu pukla opruga.
U zimu 1945. godine vladale su neobično niske temperature za londonske prilike, pa se čekić na zvonu povezanom sa mehanizmom sata zamrznuo i London je ostao bez svojih otkucaja. Četiri godine kasnije 1949. jato ptica čvoraka zaglavilo je kazaljke na satu.
Najduža pauza u životu Big Bena trajala je 13 dana kad je 1977. vršena generalna opravka sata, prva od njegovog puštanja u pogon.
Peni za tačno vreme
Milioni prolaznika, dok šetaju ispod Big Bena, uglavnom malo znaju o neobičnom i delikatnom načinu na koji se održava apsolutna preciznost sata. To se, na tipično jednostavan i dovitljiv engleski način, čini pomoću penija, onakvog kakav je svojevremeno bio u opticaju pre uvođenja decimalnog sistema u britanske mere.
Dodavanjem jednog takvog metalnog novčića na balansni mehanizam sata vreme se, stavljanjem penija na jednu ili drugu stanu balansne poluge, ubrzava ili usporava za dve petine sekunde u toku 24 sata! |
