Sto lica Londona (4): Ukleti ćoškovi metropole
Prema jednom ispitivanju, više od tri miliona od ukupno 11 miliona stanovnika Londona fanatično veruje u postojanje duhova koji se s vremena na vreme pojavljuju na određenim ukletim mestima metropole.
Većina od ovih tri miliona izjavljuje da se striktno kloni da poseti ova mesta koja se, pak, ne nalaze popisana u turističkim "atrakcijama" grada.
Naširoko se veruje da je i jedna od kraljevskih palata u centralnom Londonu, Sent Džejms, koja je ujedno rezidencija prestolonaslednika princa Čarlsa, takođe stanište nekih duhova i da se, konkretno, u njoj najviše javlja duh izvesnog gospodina Selisa, sluge svojevremenog kneza od Kamberlenda, koji je tu živeo.
Selisova kćerka je izvršila samoubistvo nakon što je ostala trudna sa samim knezom. Selis je uskoro po njenoj smrti i sam otišao na onaj svet. Nađen je mrtav sa prerezanim grkljanom kako, prema jednoj verziji, ne bi izvršio osvetu nad knezom, a po drugoj, kako ne bi obznanio istinu i osramotio kneževski dvor.
Leševi na metar
Bilo kako bilo, priča o Selisu je i danas živa u Londonu, a mnogi veruju tvrdnjama "očevidaca" u palati da se duh nesrećnika pojavljuje s vremena na vreme, u raznim obličjima, u odajama palate Sent Džejms, pa je, kažu, zbog toga princ Čarls i naredio da u hodniima dvorca svetla uvek budu upaljena preko cele noći, kada duh Selisa kreće u svoje posete.
Čuvari Britanskog muzeja, oni koji rade u noćnim smenama, prijavljuju da se jedan duh, za koji eksperti za duhove tvrde da je reč o sveštenici hrama staroegiptaskog boga Sunca, Amon Ra, pojavljuje redovno posle pola noći. Duh, opisuju, izlazi ispod poklopca jednog kovčega u egipatskoj sobi muzeja, šeta se po ostalim prostorijama i onda se pred zoru ponovo vraća pod poklopac.
Stanicu londonske podzemne železnice Bank progoni duh jedne kaluđerice, čiji je brat bio pogubljen na tom mestu pre 200 godina, kada stanice tu još nije bilo. Dotični brat je na tom mestu obešen jer je tu, navodno, trgovao lažnim banknotama, pa duh sestre "navraća svake noći pred zoru u očekivanju da će se njen brat vratiti na mesto gde je nepravedno pogubljen".
Dvorac Hempton imao je takođe svoju minutu slave, ne tako davno, u jesen 2003. godine, kada su jedne noći kontrolne TV kamere na zidovima dvorca zebeležile prisustvo duha, a sve televizije i listovi objavili snimke dotičnog duha kako se kreće po odajama dvorca "i nešto traži".
Skotland Jard nakon pregleda snimaka nije mogao da uđe u trag i identifikuje prirodu noćnog uljeza, ali je ostalo da je bilo reči o upadu najobičnijeg provalnika, mada većina Londonaca i dalje fanatično veruje da je duh sa TV snimaka bio zaista duh, samo se ne zna čiji duh i šta je, pak, tražio u dvorcu Hempton.
Varijanta o duhu u palati Hempton "živi" čak i kod policajaca, budući da u dvorcu, posle ove noćne posete duha, nije ukredena čak ni šibica.
Londonske hronike pominju da i u podrume Kraljevske koledž bolnice povremeno navraćaju duhovi dva davno preminula gospodina po imenu Džejms Mej i Džon Bišop.
Priča o ovoj dvojici duhova ujedno je slika i prilika života i događanja u nekadašnjem Londonu. U drugoj polovini 19. veka unosan posao u gradu bio je iskopavanje grobova i prodaja mrtvaca.
"Svežiji" leš donosio je od prodaje bolnicama i specijalizovanim medicinskim ustanovama zaradu od četiri funte po lešu odrasle osobe. Nešto manje se dobijalo za "kraći", dečji leš, cena mrtvaca određivala se metrom, po dužini "robe". O ovome se detaljan opis može pronaći u već pomenutoj knjizi Džona Svintertona "Londonski saputnik".
Kopači grobova bili su naširoko poznati pod nazivom "vaskrsnici". Posao je bio unosan, ali nije bio bez rizika.
Istina, pokojnici nisu pružali otpor, ali je rodbina pokojnika - kada su se krađe proširile po londonskim grobljima - često postavljala u grobove raznovrsne klopke ,pa čak i primitivne mine.
Da bi izbegli zamke "uskrsnici" su pribegavali metodi kopanja uske rupe do kovčega, probijali poklopac i izvlačili leš kroz tako uske rupe umesto da prekopavaju ceo grob i izlože se riziku stupica, eksplozivnih naprava ili izazovu pažnju okoline.
Pomenuti "uskrsnici" Mej i Bišop bili su uveliko razradili posao, sve dok 1831. godine nisu uhapšeni ali, ironično, ne kad su iskopavali "robu" nego kad su se posvađali i potukli oko podele novca za leš isporučen Kraljevskoj koledž bolnici.
Nova ironija bila je da isporučeni leš Kraljevskoj koledž bolnici nije bio "iskopina" nego telo uličnog skitnice koga su dvojica ubila pre dva dana. Mej i Bišop su konačno dolijali, osuđeni i obešeni, a njihova tela poklonjena bolnici da u društvu s leševima, koje su iskopavali i jadnikom koga su upravo ubili, posluže u toj istoj bolnici za anatomske vežbe studenata.
Utvara sa greškom
U elitnoj londonskoj bolnici Sent Tomas, takođe se pojavljuje duh "sredovečne žene u sivoj odeći", ali ona se isključivo pojavljuje pred očima pacijenata na samrti. Od duha se pojavljuje samo gornji deo tela, zbog toga što je, objašnjava se, patos bolnice podignut za jedan metar kad je zgrada relativno skoro rekonstruisana, pa je, valjda, druga polovina duha ostala ukopana... |
Živahan posle smrti
Prolaznici u sitne sate preko mosta Blekfrajers, u istočnom delu Londona, često prijavljuju pojavu duha koji iskrsava ispod konstrukcije mosta, obleće oko njega nekoliko puta i ponovo nestaje u Temzi. Priče o Blekfrajers duhu kolaju Londonom već decenijama, a vezuju se za događaj koji se na ovom mestu odigrao relativno skoro, 1982. godine.
Tog dana, izvesni gospodin, inače ugledni bankar, Roberto Kalvi, nađen je obešen za jednu gredu mosta, a sa punim džepovima cigala. Od tada pa do danas niko za ovaj zločin nije osuđen, ali Londonom i dalje teče samo jedna, nikad dokazana niti demantovana verzija o tom događaju.
Po toj priči reč je bila o osveti sicilijanske mafije. Kalvi je bio vlasnik banke zapale u teške dugove pa je morao da pozajmi novac od mafije. Gorka ironija slučaja je htela da je nesrećni bankar, posle dugih odlaganja isplate, na koncu prikupio novac i vratio dug, ali je obešen o most neposredno pre nego što je novac legao na račun nestrpljivih poverilaca. A zašto su mu još napunili džepove ciglama i danas je predmet raznih kontroverzi.
Duh bankara Roberta Kalvija i sad povremeno navraća na mesto pogubljenja, ali kako, prema očevicima, živahno obleće iznad i ispod mosta, sva je prilika da više nema cigli u džepovima.
Pas osvetnik
U velikoj londonskoj sudnici Old Bejli pojavljuje se duh robijaša u liku nemačkog ovčara. Old Bejli je izgrađen na temeljima nekadašnjeg zatvora Njugejt, koji je u svoje vreme bio poznat po krajnje surovim, nečovečnim uslovima za život robijaša. Izgladneli zatvorenici su jednom prilikom, kako kruži priča s kolena na koleno, oteli od dežurnog čuvara njegovog nemačkog ovčara, čuvara ubili, a psa ispekli i pojeli!
Interesantno je da i danas neki robijaši, koji u podrumskom zatvoru u današnjem sudu Old Bjeli čekaju na presude, prijavljuju da im duh ovog psa dolazi noću u ćelije, reži sa isturenim očnjacima, ometa im san sve do zore i onda najednom nestane... |
