Sto lica Londona (2): Slobodan u Sitiju
Jedna od čuvenih londonskih "zabava", koja prema prodaji Nelsonovog stuba ili Londonskog mosta izgleda zaista samo kao opereta ili vesela igra ekscentričnog Londona, zabeležena je u jesen 1930. godine.
Avanturista i dovitljivi hohštapler po imenu Sajmon Daf dosetio se kako da u novčanoj oskudici bar za nekoliko dana ulepša sebi život tako što je preko novina pozvao probranu londonsku gospodu na nepostojeći dobrotovorni gala-bal koji će se održati u takođe nepostojećem, "novom" baletnom holu.
Za tu predstavu poslužio mu je običan zid u londonskoj ulici Lejnster Teras. Zid je bio privlačno dekorisan, sa slikovito ukrašenom viktorijanskom fasadom, naslikanim krovom, vratima, prozorima...
Pijanci sa dozvolom
Zid, debeo 10 santimetara, podigla je gradska uprava da bi se na tom mestu maskirala velika rupa na gradilištu nove linije londonskog metroa. Daf je uspeo da proda "sva mesta" u "holu" za ondašnjih 10 funti po posetiocu.
U Londonskom arhivu o ovom događaju stoji zapisan i ovaj opis: "Stotine gostiju, unapred uzbuđeni što će imati priliku da za relativno malu cenu plešu celu noć u velelepnom, novom plesnom holu, a istovremeno i sami posluže u dobrotvorne svrhe, pristigli su, u stotinama, na bal; muškarci u frakovima, a dame u večernjim toaletama, da bi, šokirani, uzaludno lupali na vrata koja im niko nije otvarao, niti je mogao da ih otvori budući da su bila samo crtež na zidu."
Među hiljadama priča o engleskim ćudima i ljudima, u pisanim londonskim analima nalazi se i storija o izvesnom Džonu Pibodiju, američkom bogatom trgovcu i bankaru darežljivog srca.
Pibodi je veliki deo svog bogatstva potrošio na podizanje umetničkih galerija, biblioteka i muzeja širom Amerike, pre nego što se preselio u Englesku gde je darovao, za tadašnje vreme veliku sumu od 2,5 miliona dolara za izgradnju bloka apartmana za siromašne stanovnike Londona.
Fondacija Džona Pribodija postoji i danas na Ostrvu i obezbeđuje stanove za 19.500 siromašnih porodica. Zahvalan London podigao je Pibodiju spomenik u elitnoj londonskoj ulici Trednidl, u centru Sitija, a sam Pibodi je zbog svega što je uradio za London, za života postao prvi Amerikanac kome je uprava Londona dodelila prestižni status Slobode Sitija.
Sloboda Sitija je jedna od onih ekscentričnih londonskih tradicija koju metropola vekovima brižno čuva i održava. Tradicija je duga sedam vekova.
Slobodan čovek Sitija imao je privilegiju da ne bude vlasništvo feudalnog gospodara; imao je zakonsku dozvolu da "zarađuje i poseduje (istina ograničenu) sumu novca" i da, uz to, poseduje i određeno parče zemlje.
"Slobodnjak" je uživao i seriju dodatnih privilegija kao, na primer, da može da "protera stado ovaca preko londonskog mosta", jedinog mosta preko Temze u to daleko vreme; da "nosi kroz Siti sablju za pojasom", mimo ostalog sveta, i, na kraju, da bude - posebna privilegija - sahranjen u Sitiju. Mogao je da prolazi ulicama pijan, a da policija ne sme da ga hapsi, kao što je to bio obavezan slučaj sa ostalim pijanim Londoncima.
Nosilac Slobode sitija obezbedio je automatski da njegova deca, ako bi ostala siročad, imaju potpuno besplatno školovanje u posebnoj Školi slobodnih, koja se i danas u toj ulozi nalazi u Kentu. Institucija Slobode Sitija je samo jedna od nebrojenih tradicija Londona i njegovih običaja koji su preživeli vekove i održali se do danas.
Povelju Sloboda Sitija Savet Londona dodeljuje i dan-danas i to u skali od 1.800 povelja godišnje. Dobitnici privilegije su istaknuti ljudi koji, pak, mora da ispunjavaju neka stroga merila. Među njima, na primer, da je kandidat "potomak, dete ili šegrt" nosioca titule Slobode Sitija.
Korporacija Londona pored Povelje dodeljuje izvesnom broju osoba u zemlji i svetu titulu počasnog "slobodnjaka". Među dobitnicma ove časti su i takva krupna imena kao, bivši premijer Britanije Vinston Čerčil, bivši predsednik SAD general Dvajt Ajzenhauer, Nelson Mandela....
Obesi me nežno
"Slobodnjak" je bio uživalac i jedne zaista posebne povlastice koja, takođe, stoji upisana u Povelji o "Slobodi Sitija": ako mu se desi da ikada bude osuđen za težak zločin, biće obešen, ali za razliku od običnih gradađana, "sa svilenom omčom oko varata". |
Pravila ponašanja nosioci privilegije Sitija uglavnom poštuju, neki ponekad toliko bukvalno da dolaze u nesporazum sa životom u današnjim uslovima.
Londonac Majkl Bradšou je, tako, 12. decembra 1983. godine, neposredno pošto je izabran za "slobodnjaka", odlučio da malo testira privilegije koje je dobio, pa čak i one donete još u 13. veku. Bradšou je iskoristio pravo da preko Londonskog mosta protera stado ovaca, i to baš u vreme najveće saobraćajne gužve.
Saobraćaj je bio paralisan za celih pola sata, a Bradšou je svoje ovce gonio dugačkom motkom, obučen u tradicionalnu uniformu seoskog kneza, sa karakterističnom kapom kakvu su "slobodnjaci" nosili u 14. veku kako bi se razlikovali od ostalog prostog puka.
Neobičnog "čobanina" koji usred Londona tera ovce preko Temze, dežurni bobi, policajac koji, očigledno, nikad nije ni čuo za nešto kao "sloboda Sitija", na licu mesta je uhapsio i mandatno ga kaznio za prekršaj, ali je svoje nepoznavanje tradicije i sam odmah platio kaznom od 50 engleskih funti, sa nalogom da se "ponizno izvini" uvređenom "gospodinu čobanu".
Ali London ne bi bio ono što jeste kad bi se osvrtao na bagatelisanje njegovog opsenarskog držanja do vlastite patine ma koliko vekova sezala unazad.
Zato je London do dana današnjeg ostao metropola "čudnih" ljudi i ćudi, neobične individualne i kolektivne naravi i običaja koje čuva gotovo imbecilnom revnošću, ma koliko da sve to biva ponekad dozlaboga ekscentrično, a u dobrom broju slučajeva koliko duhovito toliko i morbidno.
Živa prošlost
"Kad je u Njujroku tri sata posle podne, u Londonu je još uvek 1938. godina."
Milder je samo htela da metaforički kaže kako u Londonu živi i dalje prošlo vreme, zajedno sa tradicijama koje bi u drugim metropolama sveta davno bile pokopane, temeljno zaboravljene. |
Bet Milder, američka glumica, ostala je čuvena manje po svojim ostvarenjima na sceni, a više po onoj izjavi koja se i danas često citira u anglosaksonskom svetu:
Skelet na sednici
Džeremi Bentam, engleski filozof iz 18. veka, imao je zaista neku vrstu morbidne naravi koja je Londonu ostavila u nasleđe bizaran ritual.
Bentam je bio bogat čovek i najveći deo svoje novčane ušteđevine ostavio je Londonskom koledžu, ali uz donaciju išao je i pisani, na sudu overeni uslov: kad darodavac umre njegov skelet ima da se sačuva i da bude prisutan na svakom sastanku Skupštine koledža. Rečeno-učinjeno.
Od Bentamove smrti da danas, svake godine u vreme zasedanja Godišnje skupštine Koledža, skelet davnog pokojnika vozi se koridorom Univerziteta do konferencijske sale, postavljen uspravno u kovčeg od mahagonija i sa Bentamovim omiljenim štapom pored skeleta.
Davno pokojni filozof "dolazi" redovno, takođe prema nalogu u zaveštanju, i na sedmične sastanke Borda upravnika Koledža, gde se uredno "proziva" i beleži u spisak prisutnih, "ali bez prava na glasanje".
