Sto lica Londona (1): Kako prodati londonsku maglu
London je grad najekscentričnijih običaja, koji vekovima neguje društvene igre, često unosne, za zabavu mnogih, od džentlmena do prevaranata.
Na londonskom Okružnom sudu ovih nedelja teče sudski proces trojici engleskih hohštaplera velikog kalibra: jednom advokatu, jednom kamiondžiji i jednom građevinskom inženjeru.
Sudi im se da su ugovorili prodaju i uzeli milion funti predujma za nešto što, niti poseduju niti ih je ko ovlastio da mu "robu" prodaju.
A "roba" koju su prodali je, ni manje ni više, nego najprestižniji hotel u Londonu - Ric.
Hotel Ric, kultno obitavalište svetske elite, bankara, finansijskih mogula i bogataša, "prodat" je za 250 miliona funti, mada mu je realna vrednost na tržištu veća od 600 miliona.
Ali, za bogatog kupca Terensi Kolinsa i njegovog kompanjona Marela Berkohorna izazov je bio toliko veliki, a cena toliko privlačna da se ponuda nije mogla odbiti.
Prevareni bankari
"Ova gospoda (optuženi) nisu imali ni mogućnost, niti nameru da ispune dogovor o kupoprodaji... U ovom svetu žestoke konkurencije ima, eto, i takvih ljudi (kupaca) koji su spremni da ulaze u rizike od kojih vam se zaustavlja dah. Milioni funti se zarađuju i gube potezom pera, na kupovinama trofejnih vrednosti (kakav je Ric). I kao što se često dešava i ova transakcija je bila ništa drugo nego velika prevara", obrazlagala je optužnicu na početku suđenja tužilac Anurita Dir.
"Prodaja" kultnog londonskog hotela Ric bila je, zaista, velika prevara. Niti su ga trojica prevaranata posedovali, niti su o prodaji imali pojma stvarni vlasnici ovog hotela, dvojica braće Barklis, inače vlasnici najveće engleske banke "Barklis".
Tužilac u procesu je zaista imala pravo kad je rekla da hohštapleri nisu ni računali da će inkasirati tih 250 miliona funti, nego samo deo sume od milion funti, koju su i dobili, a na ime "predujma" za fiktivnu prodaju.
A kako su kupci ostali nasamareni i za taj milion, ostaje tek da se rasvetli.
Suđenje u aferi "Ric" nije u Londonu, ipak, izazvalo naročito uzbuđenje kakvo bi se očekivalo drugde na svetu. London je, po definiciji, grad svakojakih zbivanja, grad ekscentričnih ljudi i neobičnih običaja, od njegovog postanka do danas.
A prodaja "londonske magle" bila je i ostala kroz vekove omiljena, često unosna, društvena igra ovog grada, imaginativna, duhovita, ponekad i morbidna zabava Londonaca, njegovih džentlmena, šarlatana, svakovrsnih probisveta, boema i prevaranata.
Krajem 1960. godine Gradski savet Londona debatovao je na zatvorenoj sednici o tome šta da učini sa oronulim Londonskim mostom koji je usled godina bio već dotrajao i opasan za saobraćaj. Na sastanku Saveta, u junu te godine, jedan njegov član Ajvan Lukin, predložio je, na nevericu ostalih, da bi most, i takav oronuo, mogao da se "utopi" Amerikancima, a da bi on lično mogao to da sredi.
Lukin je bio vlasnik velike britanske oglasne kompanije i često je putovao preko okeana. Uveravao je članove Saveta da će se naći dosta bogatih Amerikanaca spremnih da plate milione dolara samo da bi došli u posed "delića engleske istorije".
Lukin je bio uglavnom bagatelisan, ali je već narednih dana spakovao stvari i, sa odobrenjem Saveta, otputovao u Ameriku da oglasi prodaju.
U londonskim arhivama i štampi iz tog vremena danas se može pročitati da su na Lukinovu konferenciju za štampu u Njujorku došli predstavnici četiri stotine listova, radio i TV stanica (!) i da je most glatko prodat za 2 miliona i 460 hiljada tadašnjih funti.
Kupac je bio multimilioner engleskog porekla Robert Makaloh, vlasnik petrolejske kompanije "Makaloh".
Novi vlasnik je ubrzo otputovao u London, demontirao svoju novu igračku, preneo je u Arizonu gde je most ponovo sastavljen i postao finansijski unosna turistička atrakcija.
U Londonu i danas teče priča, nikad potvrđena niti demantovana, da je Amerikanac bio ubeđen kako je kupio čuveni londonski Tauer bridž, koji je, pak, jedna od velikih kulturnih, istorijskih i arhitektonskih vrednosti metropole i privlači milione turista svake godine.
U svakom slučaju, afera "Londonski most" ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kako po obimu najveća kupoprodaja neke arheološke vrednosti u svetu.
Amerikanac Makaloh imao je, ma šta mislio da je pazario, u rukama bar opipljiv komad istorije "majčice Engleske", za razliku od mnogih pre i posle njega kojima je čudni, ekscentrični, šeretski i hohštaplerski London uspeo da utrpa raznovrsne primerke svoje "londonske magle".
Lakoverni Amerikanci
Londonac po imenu Majkl Korigan, verovatno inspirisan uspešnom prodajom Londonskog mosta, uspešno je "utopio" daleko značajniji, turistički i arhitektonski atraktivniji most na Temzi Tauer bridž, pa je, osokoljen dobrim biznisom, prodao, opet Amerikancima, i to po nekoliko puta, veliku poslovnu zgradu u Pikadili ulici broj 145. |
Knjige i letopisi čuvaju, tako, i dokument o tome kako je godine 1920. škotski probisvet Artur Ferguson uspeo da naivnom kupcu proda Nelsonov spomenik na čuvenom Trafalgar skveru.
Detaljan opis o kupoprodaji može da se nađe u Britanskom državnom arhivu, a objavljen je i u popularnoj knjizi Džona Svintertona "Londonski saputnik".
Pod sarkastičnim naslovom "Isporuka nije uključena", autor zapisuje: "Godine 1920. škotski probisvet Artur Ferguson, predstavljajući se, sa lažnim ispravama u džepu, kao visoki funkcioner britanskog Trezora, uspeo je da Nelsonov stub na Trafalgar skveru proda jednom bogatom američkom turisti za 6.000 engleskih funti, da inkasira pare i nestane bez traga."
Admiral Nelson bio je smrtno ranjen 1805. u bici sa francuskom flotom kod Trafalgara, a zahvalni Englezi podigli su mu spomenik na trgu u centru Londona, nazvanom po mestu bitke na Mediteranu.
Nelsonov stub je visok preko 60 metara uključujući šest metara visoku njegovu statuu. Bronzani kipovi oko baze spomenika saliveni su od zarobljenih francuskih topova u bitkama kod Kopenhagena, Sent Vensana i kod Trafalgara.
Prodao i Belu kuću
Tamo je uspeo da, istina po nešto nižoj ceni, rasproda Belu kuću i Kip slobode u Njujorku!
Dugo zatim niko od kupaca nije ništa posumnjao sve dok nesrećni "vlasnik" Kipa slobode nije došao kod vlasti da "preuzme" svoju imovinu sa namerom da je komercijalizuje. Ali tada je Ferguson bio već odmaglio natrag preko okeana. |
Ohrabren kako mu je posao sa Nelsonovim spomenikom dobro krenuo, Ferguson je uskoro zatim uspeo da "proda", ni manje ni više nego kraljevsku palatu u Londonu - Bakingam i uz to još i sam čuveni Big Ben, pre nego što se sa dobrom zaradom u džepu otisnuo u avanturu preko okeana.
Naivni zlatari
Prelistavajući policijske arhive iz tog vremena, Svinterton je naišao i na raport Skotland jarda iz koga se vidi da je Ferguson imao i drugih lepih uspeha.
Tako je u arhivi Skotland jarda zabeleženo kako je Ferguson - to mu je bio poslednji podvig pre nego što je dopao rešetaka - uspeo da ubedi vlasnika velike zlatarske radnje u ulici Bond, u samom centru Londona, da mu ovaj, za jedan dan ustupi da rukovodi prodajom u radnji.
Vlasniku je pokazao falsifikovanu legitimaciju višeg inspektora policije, pa će kao takav, a u ulozi lažnog prodavca, da bude zamka za tada čuvenu londonsku pljačkašku bandu za kojom traga cela Britanija.
Skotland jard ima "sigurnu informaciju" da se gangsteri spremaju da sutradan opljačkaju upravo tu zlataru i da su, ukoliko naiđu na otpor i komplikacije, spremni da likvidiraju svo osoblje, uključujući i samog vlasnika.
Posle celog dana provednog u zlatari naivnog vlasnika "inspektora" sutradan nigde više nije bilo, radnja je ispražnjena do poslednjeg komada nakita, a sve je zabeleženo kao jedna od najvećih pljački u istoriji Ostrva.
