Pola veka od kubanske krize (5): Čudna pisma iz Kremlja
Kroz dimnjake i dvorište sovjetske ambasade u Vašingtonu vio se gust dim, a Robert Kenedi je objasnio: ambasada spaljuje dokumenta, beži i sprema se za rat
Izgledalo je da Sovjeti priznaju odluku o karantinu. Bio je četvrtak 25 oktobr 1962. Ali, informacija da su Sovjeti podigli borbenu gotovost svih snaga na najviši stepen podgrevala je strahove da bi do okršaja još moglo doći. Najveći napredak ka mirnom rešenju spora je predstavljalo pismo Hruščova Kenediju narednog dana, 26. oktobra, u kome on predlaže uklanjanje "defanzivnog oružja" s Kube u zamenu za američko obećanje da neće izvršiti invaziju na Kubu.
Analiza CIA pokazala je da je osoba koja je pisala pismo pod ogromnim stresom, na ivici pucanja. Dok su američki zvaničnici proučavali pismo i razmatrali kako da odgovore na njega, u subotu 27. oktobra stiglo je novo, puno oštrije pismo Hruščova u kojem je naveo da su rakete poslate na Kubu na njenu molbu radi njene odbrane i predložio plan razrešenja krize u četiri tačke i to da se SSSR slaže da sa Kube povuče oružje koje SAD smatraju ofanzivnim, da SAD učini isto sa raketama u Turskoj, da se dve vlade međusobnu obavežu da će poštovati granice i suverenitet Turske, odnosno Kube, i da se to sve obavi u roku od dve do tri nedelje.
Vojni udar u Moskvi
Ton pisma je bio oštar i Kenedijev najuži krug veoma je ozbiljno sumnjao da je u Moskvi zapravo izveden vojni udar, te da su vlast preuzeli jastrebovi koji su bili protiv nagodbe s Amerikancima. - Na koje pismo sad ja da odgovorim? - pitao je Džon Kenedi mlađeg brata Roberta.
Došlo se do plana da Kenet O'Donel i Robert Kenedi iste večeri odu do sovjetske ambasade i porazgovaraju s Dobrinjinom. Još dok su prilazili velikom zdanju u Vašingtonu, primetili su da se gust dim vije iz dvorišta i kroz dimnjake.
- Pale dokumenta. Bože dragi, oni se spremaju za odlazak - prokomentarisao je Bobi Kenedi, sugerišući O'Donelu da se sovjetska ambasada sprema za rat.
Dobrinjin je bio spreman i Kenedija mlađeg primio je u kabinetu. - SAD ne mogu dopustiti da budu ucenjene povlačenjem raketa u Turskoj. Prenesite vašima da to nije realno - rekao je Kenedi Dobrinjinu.
Oboren špijun
Najdramatičniji trenutak krize bilo je obaranje američkog špijunskog aviona U2 iznad Kube, kada je poginuo pilot letelice. Američki generali su želeli trenutnu akciju i bombardovanje protivavionskih baterija na ostrvu, što je Kenedi jedva uspeo da spreči. Sa druge strane, avioni U2 su slati na špijunske misije tokom krize i na nebo iznad ŠSR, što je moglo da se protumači kao početak nuklearnog rata i američki "prvi udar", te je Kenedi prvo zabranio prelet U2 preko Kube, ali i Hruščov da se otvara vatra na američke avione. |
Ipak, nastavak razgovora išao je u pravcu otvaranja još jednog, supertajnog kanala s Moskvom. Za to je Beloj kući bilo potrebno da stupi u konatkt s rezidentom KGB-a u Vašingtonu. Upravo taj korak je doveo do konačnog dogovora kojim je kriza završena 28. oktobra 1962, kada su Robert Kenedi i Dobrinjin postigli usmeni dogovor kako da završe krizu.
Tajnim dogovorom predviđeno je da se sovjetske rakete povuku sa Kube, da SAD garantuju da neće obarati Kastrov režim, ali postojala je i tajna klauzula sporazuma, koja je predviđala da u roku od nekoliko meseci SAD sklone svoje nuklearne rakete iz Turske. Ovim sporazumom završena je Kubanska raketna kriza.
Tog nedeljnog jutra Hruščov i Kenedi prvi put su mirno doručkovali s porodicama. Najveća kriza hladnog rata i jedini put u istoriji kada se čovečanstvo našlo na ivici uništenja donelo je budućnosti puno pozitivnih stvari. Možda je najvažnije što se u rukovodstvo nuklearnih sila, ali i običnih ljudi, uvukao strah od atomskog rata i prvi put se pokazalo da je tako nešto zaista moguće. U moru manjih kriza hladnog rata, niko ni u jednom trenutku nije pomislio na upotrebu, čak ni na pretnju nuklearnim oružjem. To zaveštanje je živo i dan-danas.
U istoriografiji je ostalo zabeleženo da je postavljanje raketa bila provokacija SSSR, kojom rizikuju nuklerani rat. Istina je drugačija, to je bio samo odgovor na američko postavljanje raketa u Tursku, jer su Sovjeti smatrali, da ukoliko je SAD dozvoljeno postavljanje raketa na njihove granice, to isto mogu i oni da urade u dvorištu SAD.
Sama Kubanska raketna kriza pokazala je ko je glavna sila na svetu u tom trenutku. SAD su potvrdile svoju dominaciju, a SSSR je shvatio da bez ubrzanog ekonomskog rarzvoja, ali prevashodno i superiornih nuklearnih kapaciteta nad glavnim suparnikom, ne mogu da pretenduju na vodeće mesto.
Zbog toga je 1964. godine prvi put u istoriji jedan vođa SSSR smenjen sa funkcije, što se dogodilo Hrušćovu, prevashodno zbog neuspeha u Kubanskoj krizi, uz neke unutrašnje razloge. Na njegovo mesto došao je Leonid Brežnjev, koji je uvidevši slabosti SSSR počeo da razvija nuklearne snage takvom brzinom da su savremenici govorili kako "Rusi prave rakete, kao kobasice".
Znatna sredstva prebačena su na razvoj strateških bombardera i interkontinentalnih raketa dugog dometa. Ovo koncentrisanje na razvijanje vojnih i prevashodno nuklearnih snaga, nauštrb ekonomije, na kraju krajeva je i dovelo do kolapsa SSSR.
Crveni telefoni
Tajni dogovor Dobrinjina i Kenedija ispoštovan je do kraja. Samo četiri meseca po završetku krize, SAD su povukle rakete Jupiter iz Turske, pravdajući to njihovom zastarelošću. Na taj način Sovjeti su uspeli da smanje pritisak američke vojne armade na južne delove zemlje. I drugi deo dogovora ostao je ispoštovan, pa SAD više nisu pokušavale bar ne otvoreno da podrivaju Kastrov režim na Kubi, odnosno kako je to predsednik Kenedi rekao sovjetskog "svetilišta u Zapadnoj hemisferi".
Primer Kube i borbu protiv neokolonijalizma SAD sledile su mnoge države Južne i Centralne Amerike sledećih decenija. Svi ti pokušaji bili su osujećeni, često i vojnom intervencijom SAD, ali je Kastro mogao na miru da se posveti kubanskoj unutrašnjoj politici, pa poštovanje dogovora traje i do danas, iako se pre dve decenije raspao SSSR i Rusija nije svetska sila tog ranga.
Ipak najpozitivnija posledica Kubanske raketne krize bio je sporazum o "zabrani proba atomskog oružja u atmosferi, u kosmosu i pod vodom", potpisan 5. avgusta 1963. godine u Moskvi. Konačno, nedostatak direktne komunikacije između svetskih vođa, što je problem koji se primetio tokom krize, prouzrokovao je uvođenje "crvene telefonske linije" između Kremlja i Bele kuće, što je zaostavština Kubanske raketne krize koja traje i danas, a omogućila je brzo reagovanje, smirivanje strasti i dogovaranje u velikom broju kriza koje su nastupile sledećih decenija.
Tajni pregovori sa KGB
Nemoćni da saznaju ko uopšte drži konce u Moskvi, Kenedijevi su pomoć zatražili od novinara televizije ABC Džona Skalija koji je poznavao Aleksandra Fomina, čoveka za kojeg se verovalo da je rezident KGB u Vašingtonu. Prethodno je ispitano koliko je Fomin pouzdan u prenošenju poruka direktno Hruščovu, a kad su utvrdili da su ova dvojica ratni drugovi, u Beloj kući nije bilo sumnje. Skali i Fomin sastali su se u vašingtonskom restoranu Oksidental u petak 26. oktobra u 13 sati. Skali je izneo predlog SAD o povlačenju raketa iz Turske u zamenu za povlačenje projektila s Kube.
- Mogu u ime mojih prijatelja iz Moskve da garantujem da će sve rakete s Kube biti povučene samo uz garancije Bele kuće da neće biti invazije na Kubu - rekao je Fomin. - Neće biti invazije - odgovorio je Skali. - Sa kog nivoa dolazi vaša ponuda? - upitao je Fomin.
|
