Pola veka od kubanske krize (2): Biće od njega komunista
Amerikanci su Kastrovoj delegaciji 1960. godine priredili niz poniženja, čak nije bilo ni hotela koji bi ih primio. To je bila izvanredna prilika za vođu Sovjeta, Nikitu Hruščova.
Shvatajući da bez pomoći strane sile ne može da se održi na vlasti, Fidel Kastro se brzo približavao SSSR-u.
Da bi to uradio, a i zbog svoje nejasne ideološke pozicije prema Sovjetskom Savezu, Kastro politički eliminiše vođu Komunističke partije Kube i postaje prvi sekretar Nacionalnog rukovodstva Ujedinjenih revolucionarnih organizacija 22. marta 1962, objedinjujući sve pokrete i partije koje su učestvovale u svrgavanju Batistinog režima.
U zaokretu ka Istoku za Kastra je od ogromne važnosti bio njegov put u Njujork dve godine ranije, na zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, na kojem je 1960. prvi put nastupio kao čelnik nove Kube.
Amerikanci su Kubancima priredili niz poniženja. Isprva nijedan hotel nije hteo da primi delegaciju iz Havane, da bi potom američke vlasti ograničile Kubancima kretanje samo na Njujork.
To je bila izvanredna prilika za predsednika Sovjeta, Nikitu Hruščova koji je u Njujork stigao brodom Baltik, dan pre nego će se Kastro useliti u hotel "Tereza" u Harlemu. Sutradan, 20. oktobra, Hruščov se pojavio u crnoj limuzini ispred hotela "Tereza" i vrlo srdačno zagrlio Kastra.
Hruščov u Harlemu
"Došao sam kod Kastra", zapisao je Hruščov u memoarima, "da mu stisnem ruku u znak simpatija i solidarnosti u situaciji kad su ga Amerikanci tako bezočno maltretirali. Odlaskom u taj 'crni' hotel i u tu 'crnu' četvrt Njujorka hteo sam da pokažem svoju solidarnost i sa Crncima i sa Kubancima. Ostavio je na mene dubok utisak", pisao je Hruščov.
"Onako visok, sa bradom, markantan, delovao je kao od jednog komada. Pozdravili smo se srdačno, a onda smo se zagrlili. Upotrebljavam ovaj izraz "zagrlili", ipak, sa određenom ogradom. Morate imati u vidu moju i njegovu visinu. On se poprilično sagao i zagrlio me, činilo mi se, celim svojim telom, a ne samo njegovim dugim rukama.
Meni je bilo lakše, jer nisam morao da se saginjem, a i bio je tanji od mene". Zagrljaj Kastra i Hruščova, međutim, imao je mnogo širi odjek od Harlema. Taj prvi susret trajao je samo 10 minuta.
Nekoliko dana kasnije, Hruščov je Kastra pozvao na večeru u sovjetsku rezidenciju u Njujorku i tu su obavljeni prvi ozbiljni razgovori.
Puna četiri i po sata uz večeru govorili su o odnosima dve zemlje, ali i onome što je Hruščov kasnije opisao kao "ubacivanje ježa u pantalone Ujka Sema".
"Kastro želi prijateljske odnose sa SSSR, on računa na našu vojnu pomoć", izjavio je Hruščov po povratku u ambasadu.
"Može od njega ispasti dobar komunista", dodao je, a onda je zamišljeno primetio: "Ipak treba biti oprezan. Kastro je kao mlado ždrebe koje još ne zna šta je teret. Moraće još da uči, ali jeste inteligentan. U svakom slučaju moramo biti oprezni."
Saradnicima je Hruščov rekao uzgred i kako vidi Kastrovu perspektivu.
"On sada nije komunista, ali će, zahvaljujući američkoj politici, to biti za dve godine."
Prevario se. Kastru je trebalo manje od dve godine, jer je 1. decembra 1961. na nacionalnoj televiziji lupao šakom o sto govoreći: "Ja sam marksista-lenjinista i biću marksista-lenjinista do poslednjeg dana."
Dogovor Moskve i Havane krunisan je 27. avgusta 1962. godine, kad je potpisan sporazum o vojnoj pomoći između Kube i SSSR-a, mada je vojna pomoć krenula i ranije te je od 37 brodova pristiglih na Kubu u avgustu 1962. njih 20 bilo nakrcano oružjem.
Ne zna se tačno zašto je Hruščov u periodu od oktobra do novembra 1962. godine planirao da stacionira raketne baze na teritoriji Kube. On je u svojoj biografiji naveo kako je želeo da "sačuva Kubu kao socijalističku državu i da ona bude primer za ostale zemlje Latinske Amerike".
Za svaki slučaj, Amerikanci su naložili špijunskim avionima U-2 da od 9. oktobra nadleću severni deo Kube, u oblasti San Kristobal, ali je loše vreme onemogućavalo snimanje i let je pomeren za 14. oktobar. Veče posle uspešne misije posada je donela snimke s Kube u Nacionalni centar za proučavanje fotografija. Tada je otkriveno da su na snimcima isti oblici i građevine kakve su snimljene jedino u SSSR, a pored njih i rakete.
Razrogačenih očiju oficiri su pokušali da obaveste šefove u obaveštajnoj zajednici, ali kako su se svi nalazili na jednom vašingtonskom prijemu, cela stvar je ostavljena za dan kasnije.
"Moram da vidim predsednika, Keni" uznemireno je rekao Mek Džordž Bandi Kenetu O'Donelu, ličnom asistentu predsednika u 8.45 sati, 16. oktobra 1962. "U redu, kad ti više odgovara u 14.0 ili 17.00?", odgovorio je O'Donel. "Moram da ga vidim odmah, Keni!"
Kenedi je otišao hitno iz rezidencije u kabinet da bi mu ubrzo stručnjaci Saveta za nacionalnu bezbednost i vazduhoplovstvo pokazali snimke U-2 na kojima se vide iste one rakete koje je SSSR ponosno pokazao na Prvomajskoj paradi na Crvenom trgu u Moskvi. "U šta mi ovde gledamo?", pitao je Kenedi.
"Sovjeti stacioniraju rakete na Kubi, gospodine predsedniče. Snimili smo ih pre dva dana i posle detaljne provere sad znamo o čemu je reč. Rakete koje mogu da nose nuklearne bojeve glave i kojima mogu biti pogođeni svi gradovi u SAD, izuzev Sijetla" odgovorio je Mek Bandi.
Jupiteri u Turskoj
Uprkos svim mogućim motivima za razmeštaje raketa na Kubi, koji se pominju u istoriji, čini se da je najverovatniji motiv za rizični Hruščovljev potez da je želeo da promeni stratešku poziciju SSSR-a u odnosima sa SAD. Naime, 1959. SAD su u Italiji, a kasnije i u Turskoj, dakle, na granici SSSR, instalirali rakete srednjeg dometa tipa "Jupiter".
Amerika je znala da će to duboko uznemiriti Sovjete. Čak je i tadašnji predsednik SAD Ajzenhauer ocenio "da to jeste provokativan korak, analogan postavljanju raketa u Meksiko ili na Kubu". Kao da je slavni Ajk predskazao dramu koja će uslediti. Rakete su postale operativne sredinom 1962, a uz to, SAD su ubrzale izgradnju i razvijanje strateških snaga u nameri da izvedu prvi nuklearni udar u slučaju rata.
Sovjetski odgovor
Američko zveckanje oružjem 1959. godine zahtevalo je adekvatan odgovor Sovjetskog Saveza. U tom trenutku prva komunistička sila je imala oko 50 strateških bombardera i interkontinentalnih balističkih raketa koje su mogle da pogode SAD, nasuprot američkih skoro 500 strateških bombardera i projektila dugog dometa. To je bilo dovoljno da bi se uvidela američka superiornost u mogućem konfliktu sa SSSR. |
Prvi sastanak
Kenedi je odmah naložio da u Belu kuću dođu načelnici generalštabova svih rodova armije, kao i direktor CIA, šef Stejt departmenta i njihovi saradnici specijalizovani za Sovjetski savez i Kubu, kao i stručnjaci za raketno naoružanje.
Pitali su se, šta to motiviše Hruščova da u ionako teškim ekonomskim okolnostima u Sovjetskom savezu krene u nešto što liči na pripremu za sukob. U okolnostima gde je zbog velikih napora u izgradnji zemlje i privrede Hruščov morao da smanjuje vojne rashode, bilo mu je vrlo teško da nađe dodatni novac da bi ubrzao izgradnju strateških bombardera i projektila dugog dometa. Zato su Sovjeti odlučili da rakete srednjeg dometa razmeste blizu američkih granica. Time se višestruko profitira.
Prvo, uštedeli bi dosta novca, zatim bi se postiglo da se američka nuklearna strategija potpuno promeni. Naime, pošto bi raketama sa Kube bilo dovoljno samo pet minuta do unutrašnjosti SAD, američki strateški bombarderi, kao glavna udarna snaga, ne bi imali vremena ni da zagreju motore i polete ka SSSR. Isto tako, Sovjeti bi mogli da koriste rakete kako bi ucenjivali SAD oko ustupaka na drugim kriznim žarištima u svetu.
"U redu, kako da rešimo ovo? Ne možemo dopustiti da Sovjeti razmeštaju nuklearno oružje na Kubi", rekao je Kenedi na prvom sastanku članova kriznog tima koji će kasnije biti poznato kao EXCOM (Executive Committee) - Izvršni komitet Saveta za nacionalnu bezbednost.
