Pola veka od kubanske krize (1): Strah od "crvene" Kube
Navršava se pola veka kako je svet izbegao globalnu katastrofu, treći svetski rat koji bi počeo upotrebom nuklearnog oružja. U tih trinaest oktobarskih dana 1962. godine dve supersile bile su na rubu sukoba koji je sprečen zahvaljujući razumnosti lidera SAD i Sovjetskog Saveza.
Zahvaljujući otvorenim arhivima kako onim u Moskvi, tako i Vašingtonu, danas svet može da zna šta, kako, kada i zašto se događalo, kao i da su moćne sile i njene vođe jedna na drugu gledale s ogromnim strahom, iako su u arsenalima imali "oružje Sudnjeg dana". I jedni i drugi su znali da, ukoliko ga upotrebe, osuđuju čovečanstvo na propast. Bile su to dve najduže nedelje u novijoj istoriji sveta.
Događaji iz oktobra 1962. godine, poznatiji kao Kubanska raketna kriza u SAD, Velika kriza na Kubi ili Karipska kriza u SSSR, predstavljaju samo jedan od niza događaja i kriza koje su obeležile period istorije poznatiji kao hladni rat, koji se može se razumeti kao period konfrontacije dva vojno-politička bloka - komunističkog, na čelu sa Sovjetskim Savezom i kapitalističkog, koji su vodile SAD. Jedini put kad su se supersile našle oči u oči i pod realnom i neposrednom pretnjom direktnog nuklearnog sukoba bio je u oktobru 1962. godine. Tada je opšte uništenje čovečanstva zamalo izbegnuto i time se pokazalo da u doba nuklearnog oružja rat ne može biti sredstvo za pribavljanje prava.
LANAC DOGAĐAJA
Niko nije ni mogao da pretpostavi 1959. godine da će lokalna smena režima na jednom malom ostrvu u Karibima proizvesti lanac događaja koji će dovesti svet do ivice nuklearne katastrofe. Naime, kubanski diktator Fulgensio Batista napustio je vlast i Kubu u noći dočeka nove 1959. godine. Na vlast su došle revolucionarne i antikolonijalne snage s vođom pokreta 26. jul, Fidelom Kastrom, izniklog na tradicijama borbe čuvenog kubanskog pesnika Hozea Martija. Njihov prevashodni cilj ustanka i borbe bio je svrgavanje diktatora i preraspodela zemlje na Kubi, ali ustanak nije imao neki izražen ideološki oblik.
Kubanska revolucija nije iznikla iz komunističke ideje, niti ju je podigla neka komunistička partija. Događaji su išli u suprotnom smeru jer na Kubi revoluciju nisu podigli komunisti, već su revolucionari koji su tek kasnije otišli u tom pravcu.
Operacija MungosEkonomske sankcije nisu dale željene rezultate i Kenedi je odlučio da u martu 1962. godine pokrene tajni program pod nazivom Operacija Mungos, s ciljem da se nizom sabotaža, infiltracija i psihološkim ratovanjem promeni režim na Kubi. Pošto se nije moglo sa sigurnošću računati na uspeh tih metoda, u okviru programa je izvršeno i planiranje invazije ostrva, uz vojne vežbe i pripreme kubanskih emigranata. Planirana invazija, koju nikada nije zvanično odobro Kenedi, trebalo je da počne u oktobru 1962. godine. Ali, kako su se uz mnoštvo kubanskih emigranata u Ameriku infiltrirali i kubanski obaveštajci, Kastro je na vreme znao američke planove i najverovatnije ih je podelio sa svojim sovjetskim saveznicima. |
"Komunizam nije bio otac kubanske revolucije, ali jeste njeno dete", objasnio je američki novinar i publicista Herbert Metjus u knjizi "Politička biografija Fidela Kastra", uz napomenu da su se američki analitičari i stručnjaci iz Stejt departmenta i CIA, uzaludno i glupo trudili da dokažu Kastrove marksističke korene. Tih korena nije bilo. Amerikance je u Fidelovoj revoluciji zabolelo, u stvari, to što je krenuo u nacionalizaciju privrede, čime su moćne američke kompanije gubile privilegovane poslove. Sam čin nacionalizacije administraciji u Vašngtonu izgledao je kao komunizam. Tada se pali druga lampica - ideološka.
Vašington je u ogromnom strahu da će Kuba "pocrveneti", aktivirao sve svoje "mehanizme odbrane" i to na osnovu Monroove doktrine, uspostavljene u 19. veku, pri kraju španske kolonijalne vlasti na američkom kontinentu. Ova strategijska doktrina dobila je ime prema bivšem šefu američke diplomatije Džejmsu Monrou i polazi od toga da "Amerika pripada Amerikancima" i da niko izvan kontinenta nema pravo da ona bude deo nečije interesne sfere. Oni kritičniji prema ovoj doktrini voleli su da kažu da Monroova doktrina zapravo znači da obe Amerike, Severna i Južna, pripadaju SAD.
Čim je Kastro došao na vlast s neskrivenim ciljevima preraspodele društvenog bogatstva, doktrina je u Vašingtonu aktivirana jer "crvena" Kuba znači da je njen pravi gazda u Moskvi, a to opet znači upliv druge države, uzgred supersile, u američko zadnje dvorište. Paradoksalno zvuči, ali upravo su Sjedinjene Američke Države gurnule Kubu u zagrljaj Sovjeta. Kuba je stavljena pod ekonomski embargo jer je nacionalizovala američke kompanije i imovinu, a ekonomija karipske države bila u dubokom glibu jer je gotovo u potpunosti bila upućena na američko tržište, pre svega, u industriji šećera.
Vlada u Havani je imala veoma uzan manevarski prostor. Spas je potražila u Sovjetskom Savezu, ali ta pomoć u otvaranju novog tržišta nije došla besplatno. U Moskvi su zauzvrat očekivali da se Havana prikloni SSSR-u ne samo ekonomski, već i politički.
Baza GvantanamoZnačaj Kube za SAD nije bio samo ekonomski. SAD nisu mogle da dozvole postojanje režima koji će da potkopava američki uticaj među državama zapadne hemisfere. Takođe, Kuba je imala i strateški značaj za SAD u karipskom regionu kao najveće ostrvo, zbog čega su SAD i uzele pod zakup zaliv Gvantanamo na jugoistoku ostrva, od koga su stvorile jednu od najjačih vojno-pomorskih baza u tom delu sveta. |
Kad je predsednik Kenedi tih godina zapitao novinara "Vašington posta" Teda Šulca da li ima šanse da Fidel Kastro, "slično Titu", napravi zaokret, ovaj mu je odgovorio da je tako nešto moguće, ali "u obrnutom smeru". Kastro jeste napravio "zaokret" kao Tito, ali on je na pritiske Vašingtona spas potražio u Moskvi, isto kao što je jugoslovenski predsednik na pretnje Moskve zaštitu našao u priklanjanju Americi.
Američka elita nije htela, a ni smela da u svojoj neposrednoj blizini dozvoli stvaranje režima koji je u to vreme već bio označen kao komunistički. Udarna pesnica tajnog ratovanja Centralna obaveštajna agencija je uz pomoć kubanskih izbeglica pokušala da organizuje rušenje Kastrove vlasti. Tako se 17. aprila 1961. godine oko 1.500 kubanskih emigranata, koje je CIA istrenirala i naoružala, iskrcalo na plažu Hiron u Zalivu svinja. Posle 72 sata bitke i bez podrške iz vazduha, koju je u poslednji čas otkazao američki predsednik Džon Kenedi, desant je propao, a većina emigranata pobijena.
MOKRI DLANOVI
Istina je da je zategnutost američko-sovjetskih odnosa puna pogrešnih procena na obe strane, kao i ogromnog osećaja ranjivosti. I jedni i drugi su imali stegnute pesnice, ali su im dlanovi bili mokri. Moskva se plašila strateške nadmoćnosti SAD koje su imale već instalirane rakete tipa jupiter u Turskoj, praktično na granici sa Sovjetskim Savezom. Vašington je strahovao zbog svoje Ahilove tetive - položaja Berlina. Koliko god da je teško bilo Hruščovu, treba razumeti i položaj Kenedija koji je i sam bio pod ogromnim pritiskom. Američka vojska je negodovala zbog Kenedijevog oklevanja.
Po izbijanju krize, generali su su zahtevali napad na raketne stanice na Kubi. S obzirom na neuspelu invaziju Kube u Zalivu svinja godinu dana ranije, Kenedi nikako nije smeo da se pokaže kao neko ko bi poklekao pred Sovjetima, iako je u svojoj kući, pred svojim generalima, izgledao kao slab predsednik.
