Život i smrt u sektama (2): Pomor u narodnom raju
U sećanju i Severne i Južne Amerike zauvek će ostati 18. novembar 1978. godine. Tada je u naselju Džonstaun u Gvajani izvršilo samoubistvo 909 sledbenika Hrama naroda i upisalo se među najveća masovna pogubljenja u istoriji sveta.
Među poginulima je bio Leo Rajan, jedini kongresmen ubijen na toj dužnosti u istoriji SAD. Pošto je vođa sekte Džim Džons naredio sledbenicima da popiju koktel od cijanida, soka i sedativa, najpre su stradala deca, a bebama je otrov ubrizgavan u usta špricevima. Kada su na red došli i njihovi roditelji, neki su morali da budu otrovani na silu. Druge su pobili stražari. Vođa je pronađen sa prostreljenom glavom, a njegova supruga je umrla od otrova.
Verovao da je Isus
Džim Džons je rođen 1931. u mestašcu Krit u Indijani. Već u dvadesetoj godini postao je član Komunističke partije SAD u Indijanapolisu. Zbog toga se, zajedno sa suprugom, medicinskom sestrom Marselinom Boldvin, našao na meti federalne policije. Bilo je to doba ostrašćene hajke koju je senator Makarti vodio protiv komunista u Americi.
Suđenje bračnom paru Rozenberg koji
su pogubljeni zbog navodne špijunaže u korist Sovjeta, za Džonsa je bilo kap koja je prelila čašu. Potražio je načine kojima bi svoju ideologiju učinio delatnom. Osnovao je sopstvenu crkvu, pošto je prethodno u jednoj baptističkoj video koliko vernika i njihovog novca može da privuče tada novo učenje, "lečenje verom".
Za religiju se Džons zainteresovao još kao usamljeni dečak. Teško je sklapao prijateljstva, a druga deca su ga izbegavala jer je, kako su kasnije svedočili, bio "čudan, opsednut religijom i smrću". Gradonačelnik Indijanapolisa, demokrata Čarls Bosvel imenovao ga je 1960. za direktora Komisije za ljudska prava. Džonsu je to bila prilika da svoje nazore, mešavinu hrišćanstva i militantnog komunizma, propagira putem radija i televizije.
Počeo je gorljivo da se zalaže za prava Afroamerikanaca, kojima tada nije bio dozvoljen ulazak u pojedine crkve, restorane, preduzeća, bioskope, policijsku službu. Kada je Džonsu 1961. pozlilo, pa je slučajno smešten na "crno" odeljenje bolnice, ne samo što je odbio da bude premešten među belce, nego je afroameričkim pacijentima nameštao krevete, praznio posude... Pritisak na bolničku upravu je bio toliko jak da bolnica postala mešovita. To je Džonsu donelo neprijatelje među belim rasistima, ali i veliki priliv članstva među raznim ugroženim manjinama.
U to vreme, Džons je počeo da objavljuje svoje vizije o nuklearnom uništenju sveta u kojem bi bili pošteđeni samo gradovi Ukija u Kaliforniji i Belo Orizonte u Brazilu. Sa porodicom je krenuo na turu po Brazilu kako bi pronašao novo mesto za hram, a vratio se u Indijanu posle četiri godine kada mu je javljeno da će bez njega Hram naroda propasti. Tada je objavio i datum kada će svet nestati u nuklearnoj katastrofi, 15. jul 1967, ali i da će preživeli potom stvoriti socijalistički raj na zemlji. Hram je preselio kod Ukije, čekajući propast sveta. Kada se ispostavilo da od toga nema ništa, potpuno je odbacio Bibliju, govoreći da ona belom čoveku služi kao pokriće za podjarmljivanje žena i drugih rasa. Sebe je proglasio otelotvorenjem Isusa Hrista, Gandija, Lenjina i Bude.
Od proleća 1976, više nije krio da je zapravo ateist, a njegova žena Marselina je priznala "Njujork tajmsu" da mu je religija samo poslužila da što više ljudi privuče marksističkim idejama. "Nema raja na nebu! Mi ćemo napraviti raj na zemlji!", obećavao je Džim Džons u svojim propovedima. Premestio je svoj hram u San Francisko 1975, koji je poslužio kao izborni štab demokratskom kandidatu Džordžu Moskoneu. Džonsova politička karijera je krenula uzbrdo: primio je veliki broj humanitarnih nagrada i postao predsednik Gradske većnice. Kako su kasnije pričali bivši sledbenici, u to doba je vođa Hrama naroda počeo da razvija ritual nazvan "bele noći" za čin revolucionarnog samoubistva u znak protesta protiv rasizma i fašizma.
Sledbenike je uvežbavao tako što im je davao piće za koje je govorio da je otrov.
Političari su obožavali Džima Džonsa. Na jednoj večeri sa visokim zvaničnicima Amerike predstavnik kalifornijskih demokrata Vili Luis Braun ga je predstavio kao kombinaciju borca za ljudska prava Martina Lutera Kinga, radikalne političarke Anđele Dejvis, Alberta Ajnštajna i - kineskog predsednika Mao Cedunga. U sedištu stranke u San Francisku susreo se i sa prvom damom Rozalin Karter i tada pobrao više aplauza od nje, što mu je donelo i naklonost vodećih novinara. Ali, ne svih.
Kada je Maršal Kilduf je u "Nju vestern magazinu" objavio priču bivših članova Hrama naroda u kojima tvrde da su bili psihički, emocionalno i seksualno zlostavljani, došlo je vreme za pokret. U leto 1977, Džons i nekoliko stotina članova, među kojima su većina bili Afroamerikanci, preselilo je hram na poljoprivredni projekat u Gvajani. Naselje je nazvao Džonstaun, prema svom prezimenu i zamislio ga kao "socijalistički raj".
Izjavljujući "Verujem da smo najčistiji komunisti koji postoje", primenjivao je i strogu politiku komunističkih zemalja prema emigrantima, pa je zabranjivao sledbenicima da napuste imanje. Tu je započeo i učenje zvano Prelazak u kome je zajednička smrt članova Hrama naroda samo način da se pređe na drugu planetu i živi u blagostanju.
Kada je jedan sledbenik Tim Stoen uspeo da pobegne iz Džonstauna, ali nije uspeo da izvuče i sina, on je u jesen 1977. obrazovao grupu Zabrinuti rođaci i počeo da radi protiv Džonsa, trudeći se da skrene pažnju američkih vlasti da njihovim građanima u Gvajani najgrublje krše ljudska prava. Stoen konačno uspeo da zainteresuje kongresmena Lea Rajana iz San Franciska. On je u novembru 1978. sa delegacijom novinara i zabrinutih rođaka krenuo u Južnu Ameriku.
Poslednjih 45 minuta
Posle samo jednog dana boravka u komuni u džungli, jedan član je nožem pokušao da ubije Rajana. Kongresmen je odlučio da napusti hram zajedno sa petnaestak članova Hrama koji su želeli da se se vrate u SAD. Džons se isprva nije protivio. Međutim, kada je Rajanova delegacija pokušala da se ukrca u avione, doleteli su naoružani stražari sekte. Ubili su kongresmena, trojicu novinara i jednog prebega, a jedanaestoro ljudi ranili.
Nekoliko časova kasnije počeo je pir smrti, u kome je bilo i tri stotine dece. Na audio-traci na kojoj je snimljeno poslednjih 45 minuta života sekte, Džim Džons je pokušao da ubedi ljude da se ubiju jer su, navodno, žrtve zavere u kojoj se svakog časa može očekivati padobranska invazija na Džonstaun, i gde će svi, od dece do staraca, biti podvrgnuti neviđenoj torturi. Kada su neki članovi počeli da vrište od straha, vođa im je savetovao da odu "dostojanstveno" sa ovog sveta:
"Nemojte se bojati da umrete. Smrt je samo prelazak u drugu ravan. Ona je prijatelj." Na kraju je poručio: "Mi nismo počinili samoubistvo. Mi smo izveli čin revolucionarnog samoubistva protestujući protiv nehumanog sveta."
Autopsijom je utvrđeno da je Džim Džons bio pun barbiturata. Njegov sin Stefan i lekari u San Francisku potvrdili su da je bio zavisnik od marihuane i LSD-a. Kada su tela iz Južne Amerike dopremljena u SAD, mnoga nisu identifikovana, a Džonstaun su uništili domoroci i požar. Danas se veruje da je Džons bio povezan sa CIA i da je masakr u Gvajani zapravo bio eksperiment kontrole uma. I to, vrlo uspešan.
Porodica duge
Marselina Džons je rodila samo jedno dete, Stefana Gandija, a ostalu decu su usvajali, birajući onu koja nisu čisto belačkog porekla. Džim se nazvao ocem "Porodice duge", i ohrabrivao je druge da usvajaju indijansku decu, a naročito siročad iz ratom opustošene Koreje, kako bi izrazili protest zbog američke intervencije u tom delu sveta protiv komunističkog režima Kim Il Sunga. Džonsovi su 1961. postali i prvi beli par u Indijani koji su usvojio crno dete, Džejmsa Vorena.
|
