Aeromitinzi u SAD: Bitniji novac nego ljudski životi
Za aeromiting u Nevadi, gde je devet posmatrača poginulo pre dva dana kada se jedan avion srušio nedaleko od tribina, može se reći da je kao kao paklena staza Indijanapolisa, samo na nebu.
Iako se očekuje da piloti, uz zaglušujuću buku aviona i niskom letu, pri brzini do čak 800 kilometara na sat, svojim vratolomijama izazivaju uzdahe okupljenih, činjenica je da se sve to odigrava svega stotinak metara od gledalaca, pa posledice mogu biti tragične.
Godinama su kritičari ukazivali da su događaji tog tipa pravi recept za katastrofu, a najnovija tragedija je samo ponovo oživela predloge za razmatranje mogućnosti prekida 47 godina tradicije aeromitinga u Rinou, u Nevadi, iako je to tamo bio prvi slučaj da su i gledaoci stradali.
Dosad je u Rinou poginulo ukupno 20 pilota.
To je i ranije dovodilo do zahteva da se poboljša bezbednost, ali nije sprečilo da se taj aeromiting pretvori u spektakl koji traje pet dana i lokalnoj privredi svakog septembra donosi desetine miliona dolara, navodi Asošijejted pres.
Pored toga, i piloti su prilično stimulisani da daju sve od sebe, pošto nagradni fond
|
Pročitajte:
|
iznosi milion dolara. Kao i svi slični događaji, i taj mora da ispuni propise američke Federalne administracije za avijaciju, koje se odnose na kvalifikacije pilota i stanje aviona.
Međutim, svi propisi na svetu ne mogu da spreče tragediju ako se avion sruši među gledaoce. Organizatori priznaju da je to rizik, ali kažu da se aeromiting po tome ne razlikuje previše od autotrka. Statistike pokazuju da je više mrtvih bilo u Indijanapolisu ili Dejtona Biču, nego u Rinou.
Prošle godine, na primer, osam gledalaca poginulo je u pustinji Mohave, u južnoj Kaliforniji, kada je u trci pik-apova jedno vozilo uletelo u gomilu. Da bi poboljšali bezbednost, organizatori aeromitinga nemaju previše opcija. Mogu da ograniče brzinu, da isključe brze avione, ili da udalje tribune sa gledaocima od mesta nadletanja.
Gledaoci, međutim, ne dolaze iz daleka u Rino da bi se našli udaljeni nekoliko kilometara od mesta gde je prava akcija , koju jedva mogu da vide. Zbog toga, taj sport je na nekoj vrsti prekretnice, jer mora da nađe način da pomiri razne suprotstavljene težnje.
Tom Rouz, pilot iz Misisipija, čiji otac je poginuo na aeromitingu u Rinou 2002. godine, kaže da svi učesnici žele da isprobaju krajnje granice svoje letelice, jer je to takmičenje i zato su tamo. On je za nastavak aeromitinga.
"Moj otac je poginuo radeći ono što je voleo, i mislim da bi mnogi od onih koji tamo lete rekli to isto. Oni bi radije da odu na ovaj način nego u staračkom domu", kaže Rouz.
