Ugrožena prava "zbližila" Kepa, Hiksa i Asanža

Postoji li veza između teroriste (pod prisilom) Dejvida Hiksa, "provalnika" u svetske supertajne Džulijena Asanža i navodnog ratnog zločinca Dragana Vasiljkovića, osim što su australijski državljani (po rođenju ili naturalizovani)? Svakako da postoji. Vezu delom objašnjava i potreba aktuelne australijske vlade da menja zakon o ekstradiciji.

Oslobođen, pa vraćen u zatvor: Dragan Vasiljković

 

Podsetimo, govoreći zašto je promena potrebna, australijski ministar unutrašnjih poslova Brendan O'Konor u više navrata je istakao da su ovdašnji zakoni, propisani pre više od 20 godina, zastareli i više ne odgovaraju potrebama Australije u međunarodnim okvirima.

U ovom trenutku, proces ekstradicije pokazuje mnogo manjkavosti i nedoslednosti, na štetu ne samo onih koje strane zemlje traže, već čitavog postupka, pre svega na štetu pravde i objektivnosti, međunarodnog pravosuđa i pravosuđa zemlje od koje se traži izručenje.  To je i glavna veza pomenute trojice.
 

U poslednje vreme, u izdanjima "Ferfaksa" povodom ove teme više puta se oglasila Meri Kostakidis, višegodišnji voditelj udarne emisije vesti na SBS televiziji, danas borca za ljudska prava i predsedavajućeg Sidnejske fondacije za mir i, imenovanjem državnog pravobranioca Roberta Meklilenda, član nacionalnog savetodavnog komiteta koji se bavi stanjem ljudskih prava u Australiji.
 

Gospođa Kostakidis otvorila je pitanje problema u slučajevima Dejvida Hiksa i Džulijena Asanža. Kod prvog, šteta je već napravljena, a kod drugog, samo što nije. U oba slučaja reč je o propustu u zaštiti ljudskih prava optuženog, kao što je osiguranje poštenog suđenja i - sprečavanje zloupotrebe zahteva za ekstradiciju.

I, mada u izjavama gospođe Kostakidis nema pomena o Draganu Vasiljkoviću, slobodno se može staviti i njegovo ime. Ako ni zbog čega drugog onda zbog šestogodišnjeg zatočeništva (poslednjih godinu dana u samici). Da stvar bude zanimljivija, a po njega (ili bilo koga u njegovoj situaciji, bio Hrvat, Bošnjak ili Mađar Karolj Zentaji) još očajnija, pomenute godine ne računaju se u kasniju kaznu, ukoliko bude izrečena.

Zakon pun rupa
 

Gospođa Kostakidis podseća da, upravo u vreme kada je počelo saslušanje u Londonu o izručenju Asanža Švedskoj zbog vrlo sumnjive optužbe za silovanje, britanski parlament razmatra izveštaj koji predlaže "drastične promene evropskog zakonodavstva koje se odnosi na zahteve za izručenje".
 

Zašto? Zato što je postalo jasno da se ekstradicioni mehanizam sada naširoko posmatra kao instrument pun propusta.
 

Kako je došlo do toga da jedan tako važan dokument sadrži toliko rupa? Odgovor je u 11. septembru 2001. godine, zaključujemo iz analize gospođe Kostakidis.
 

"Njegova svrha bila je da kroz Evropu omogući brže procesuiranje osumnjičenih za terorizam i ozbiljne zločine, a po zahtevu koji bi bio prihvaćen sa minimalnom rezervom", piše ona i dodaje: "Države koje traže izručenje ne moraju da pruže bilo kakve dokaze. I za 32 zločina na listi nema obaveze da se dokazuje dvostruki kriminalitet (da obe zemlje tretiraju prestup na jednak način). To znači da navodni prestup ne treba da bude zločin i u zemlji iz koje se optuženi izručuje. Dakle, ako jedna država Evropske unije daju drugačiju definiciju istog prestupa u odnosu na definiciju druge zemlje, tražena osoba će ipak biti izručena."
 

Gospođa Kostakidis navodi, tako, da je 2008. godine Poljska izdala 5.000 zahteva za izručenje.
 

Savo Štrbac (drugi sleva) pred sudom u Sidneju

 

"Ljudi su provlačeni kroz pravni sistem i za takve prekršaje kao što je krađa kokoški, kao što se dogodilo jednoj osobi izručenoj Češkoj", ističe autor analize (Pre više godina, direktor Veritasa Savo Štrbac svedočio je u Sidneju o slučajevima iz Hrvatske u kojima su za ratni zločin bili optuženi i ljudi koji su ubili - komšijsku svinju).
 

Ove srede tokom pretresa u Londonu, Asanžov advokat Mark Samers izneo je tvrdnju da zahtev Švedske za izručenje njegovog klijenta nije važeći, jer ga ta zemlja jedino traži zbog ispitivanja, a nije ga optužila (Dragan Vasiljković takođe je tražen zbog ispitivanja).

Legitimnost presude
 

Dejvid Hiks je svoj slučaj, na 107 stranica dokumenta koji je sačinio njegov barister iz Sidneja Ben Saul, uputio Ujedinjenim nacijama. U tom dokumentu se tvrdi da su obe vlade - i američka i australijska, prekršile međunarodne zakone, uključujući da su propustile da obezbede njegovo pravo na pošteno suđenje i zaštitu od torture.
 

Dejvid Hiks sa roditeljima izlazi iz zatvora u Adelajdu

 

Hiks naime tvrdi da je, dok je bio u logoru Gvantanamo Bej, kao osumnjičeni za terorizam, brutalno prebijan, da su mu kosti bile prelomljene, da je bio izložen seksualnom zlostavljanju i drugim vrstama torture.
 

Govoreći o njegovom slučaju, Meri Kostakidis podseća da su današnji ministri Federalne vlade Robert Meklilend i Kevin Rad, kada su bili u opoziciji 2003. "bili vrlo odlučni u kritici načina kako je Hauardova vlada tretirala Hiksa, osporavajući legitimnost vojne komisije kojoj je odobreno da prikuplja dokaze uz pomoć torture i rekla-kazala izjava".
 

"Danas, Meklilend je državni pravobranilac. U odgovoru na pitanja o legitimnosti presude i tvrdnji o torturi, njegov biro upućuje na nalaze dve američke istrage. A, one su saopštile da - torture nije bilo", navodi gospođa Kostakidis.
 

Prema organizaciji za ljudska prava Fair Trials International, postoji suviše slučajeva u kojima je posledica bila ozbiljna nepravda, kao što su ljudi koji su služili zatvorske kazne posle nepoštenog suđenja ili su držani u zatvoru godinama pre nego što bi se mogli pojaviti pred sudom da dokazuju svoju nevinost.
 

Gospođa Kostakidis smatra da su neophodni međudržavni ugovori o izručenjima kako bi se izbegle posledice pogrešnih postupaka, kao i da "jedino odgovarajuća provera dokaza može da odluči ko je u pravu" (prvi Vasiljkovićev barister Bredli Slougrouv dokazivao je da Australija nema ugovor o izručenju s Hrvatskom).

Gilardova bez komentara
 

Hiksov advokat danas tvrdi da prestup po kojem je njegov klijent osuđen u to vreme u zakonu nije postojao (branioci Dragana Vasiljkovića dokazuju da je on tražen u Hrvatskoj po zakonu koji nije postojao kada su izvršena krivična dela za koja ga terete).
 

Bilo je više potpisnika zahteva da se Federalna vlada oglasi u slučaju Dejvida Hiksa. Prva ministarka Džulija Gilard odbila je da da izjavu o njegovoj presudi, jer je doneta po američkom zakonu. Dakle, bez obzira na to što je reč o Australijancu kojeg su australijske vlasti izručile američkim prijateljima.
 

Usput, pošto smo prošle nedelje objavili najavu izmena zakona o ekstradiciji, jedan čitalac portala "Vesti" upitao je da li će Vasiljković stići da se pozove na nove propise. To niko ne zna, jer je pitanje vremena, a njegov slučaj je u prilično poodmakloj i skoro završnoj fazi.
 

Istovremeno, pogrešno je verovati da bi on, ili bilo ko drugi, bio automatski oslobođen sumnje kada bi novi propisi stupili na snagu. Ministar O'Konor logično i jasno daje na znanje da je "Australija opredeljena da obezbedi da se ljudi suoče s posledicama svojih zločina, gde god da su počinjeni".
 

Dakle, nije sporno, kao što nije sporno ni autoru ovog teksta, da zločin treba i mora biti kažnjen. Pitanje je da li se, pri tome, smeju kršiti osnovni zakoni i prava na zaštitu (i odbranu) bilo koga, a pogotovo na pošteno suđenje, bez obzira na to radilo se o Ejupu Ganiću, Mladenu Kruljcu ili Draganu Vasiljkoviću.