Bez ruku i nogu obišao 24 zemlje
Potrbuške ležeći na ivici bine, sa glavom uspravljenom prema publici, Nik Vujičić (26) objašnjava šta znače male pobede u životu. Opirući se o sopstveno čelo, odbacuje se o jednu izbočinu na bini i, hvatajući zalet, uspravlja u sedeći položaj svoj trup, na kojem nema ni ruku ni nogu. Publika u Erfurtu, gde je ovih dana održao svoj prvi seminar u Nemačkoj, bila je vidno dirnuta optimizmom i snagom poruka koje emituje ovaj nesvakidašnji "mladić sa božjom misijom", kako ga još zovu.
Sin srpskih migranata iz Melburna u Australiji, Nik (skraćeno od Nikola) od rođenja radi stvari, koje su praktično nezamislive bez korišćenja ruku i nogu: pliva, surfuje, igra golf, brije se, pere zube, a patrljkom od stopala sa dva zakržljala prsta vešto i brzo kuca po kompjuterskoj tastaturi.
Njegova omiljena šala je "Zagrli me, jer nisam od onih što se rukuju", ali to je jedna od bezazlenijih iz crnohumornog repertoara viceva koje pravi na svoj račun.
Kad su ga deca pitala šta se to desilo s njim, on im je u poverenju dobacio: "Cigarete!"
Ili, kad je prvi put seo na dasku za surfovanje, nestao je duže vreme pod vodom, a njegov tadašnji pomoćnik je doživeo šok jer nije znao da Nik može dugo da zadrži dah pošto nema mnogo mišića na telu, kojima je potreban kiseonik, dok mu mini-stopalo služi kao propeler u vodi.
On je u stanju da skoči tako da se okrene oko sopstvene ose, što ga je dovelo na naslovnu stranu jednog časopisa i učinilo poznatim.
Nik nije samo šaljivdžija koji uveseljava publiku, nego i govornik i misionar. Vera igra veliku ulogu u njegovom životu, tako da je išao i u Južnu Afriku, da bi tamo ljudima pokazao svoju volju za životom. "Kad ja to mogu, možete i vi sigurno", poručivao je svuda gde je išao i ljudi su mu verovali.
Pri tom mu taj optimizam nije usađen s kolevkom. Njegovim roditeljima, strogim vernicima, u početku je trebalo neko vreme da prihvate da imaju drugačijeg sina, ali posle su ga obožavali takvog kakav jeste. "Iako je bilo teško za njih, od početka su činili sve da me učine nezavisnim", kaže Nik, koga je otac, kada je imao 18 meseci, učio da pliva.
- Moja majka je bila medicinska sestra i za vreme trudnoće je sve ispravno radila, ali i pored toga još uvek ima osećaj krivice. Razlog za takav deformitet njegovog tela je genski defekt tetramela, ili, kako to Nik sad voli da kaže, "nema medicinskih opravdanja za njegov izgled".
Spas je našao u veri. Po australijskom zakonu je kao dete morao da ide u školu za defektnu decu. Sa šest godina je već naučio da se služi kompjuterom. Kad se zakon promenio, Vujačić je prvi koji je hrabro krenuo da pohađa normalnu školu, iako to nije bilo nimalo lako. Druga deca su ga ismejavala, pa je sa osam godina pokušao samoubistvo davljenjem u kadi.
- Onda me je Bog naučio da je moja priča inspiracija za sve ostale - rekao je, tako da je motivisanje drugih na život postalo njegov poziv. Osim toga, Nik je završio i studije za finansijskog savetnika.
Njegova vera, porodica i prijatelji pomažu mu da se i sa takvim hendikepom oseća kao pobednik.
- Odlučio sam da budem zahvalan za ono što mogu i da se ne ljutim zbog onoga što ne mogu da uradim u životu - jednostavna je formula za sreću, na koju ovaj jedinstveni mladić stalno podseća svet.
Nik Vujičić mnogo putuje po svetu. Obišao je već 24 zemlje i ovo je bilo njegovo prvo gostovanje u Nemačkoj, ali najviše nastupa u Americi, Kini, Egiptu, Kuvajtu i Dubajiu. Za svoju hrabrost i istrajnost u Australiji je 1990. godine dobio nagradu za ličnost godine.
Piše knjige
|
