Japan u haosu, nestašica vode i hrane

Stanje u Japanu je teško, ljudi u panici kupuju hranu i vodu, a dešava se da prodavnice ne znaju da li će im sutradan uopšte stići flaširana voda, kaže za portal ''Vesti-online'' srpski državljanin Saša Bugarski, koji živi u Tokiju.

''Apsolutno postoji problem snabdevanja hlebom i vodom. Danas sam prvi dan posle nekoliko bezuspešnih pokušaja uspeo. Našao sam vodu u lokalnom marketu, ali sam imao pravo samo jednu da uzmem. Hleba nema uopšte, kao ni konzervirane hrane. Danas su skoro svi rafovi prazni. Baterije takođe ne mogu da se kupe više... Kad sam pitao kasirku u lokalnoj prodavnici kad je najbolje doći po vodu, odgovoreno mi je da uopšte ne znaju da li će im doći voda sledećeg dana'', rekao je Bugarski u intervjuu za ''Vesti-online'', koji smo morali na kratko da prekinemo, jer je u tom trenutku Tokio osetio još jedan zemljotres.

''Snadbevanje hranom dodatno otežava zato što neki proizvodi dolaze iz Mijagi prefekture, koja je počišćena cunamijem'', dodao je srpski državljanin.

Bugarski je istakao da su ljudi u Tokiju u panici, pošto se situacija iz sata u sat menja.

''Ljudi kupuji hranu iz straha da je nece biti i zato su rafovi počisćeni. Prazni. Prednjače penzioneri, kojih je i najviše, a i u nezavidnoj su prednosti što ne moraju da rade. Čuo sam i malo povika nezadovoljstva od strane zaposlenih ljudi da dok dođu s

posla u prodavnicama nema ništa'', naveo je on.

Pored problema sa snadbevanjem vodom i hranom, postoji velika nedaća sa strujom.

''Mnoge kompanije su potpuno prestale da rade. Tokio ima 23 centralne oblasti, koje su pošteđene restrikcija struje. Ja živim u tom povlašćenom delu, ostali su u velikim problemima, mnogi su potpuno prestali da rade. Prvi plan isključenja je bio tako ozbiljan da su morali da ga revidiraju. Grupe su imale po dva isključenja pre podne i popodne po tri sata. To je dovoljno da 90 odsto biznisa zatvori svoja vrata. Najveće japanske kompanije kao što su 'Tošiba' i 'Tojota', takođe su obustavile proizvodnju'', navodi Bugarski.

''Metro i vozovi su malo radili, malo nisu, a to je osnovno sredstvo prevoza u Tokiju. Prilično smo 'paralisani' '', dodao je on.

Uprkos panici koja se vidi na svakom koraku, što se vidi na ulicama Tokija koje su neobično puste, da je narod miran i da nema nasilja među ljudima.

''Oni su pre svega jedno ultrakonzervativno homogeno i jako disciplinovano društvo, gde je kolektivizam na prvom, a individualizam na poslednjem mestu. Bukvalno se snalaze "kao ribe u vodi" prilikom vanrednih situacija. U skladu sa tim, reakcija Japanaca na ovu kataklizmu je zaista fascinantna - ljudi pomažu jedni drugima, žrtvuju se i ne postavljaju puno pitanja kada stigne naređenje 'odozgo'. Ako je neko opremljen da se suoči sa katastrofom ovolikih razmera kao društvo, onda je to Japan'', objasnio je on za naš portal.

Bugarski je kazao da ga je prvi potres koji je pogodio Japan, podsetio na 1999. godinu, kada je bombardovana tadašnja SR Jugoslavija.
 

''Zemljotresa je puno u Japanu i ja sam se posle šest godina već navikao da kad krene da se trese sačekam par sekundi i nastavim normalno. Ono što je sada bilo drugačije je da posle par sekundi zemljotres nije stao, već je bio sve jači i jači. Bio sam u svojoj kancelariji, nisam ga ni osetio, a onda se sve snažno zatreslo u jednom jakom udaru. Svi smo se pogledali i kako se nije zaustavilo i postajalo sve snažnije, poustajali smo i neko je povikao 'Brzo dole'. Ja sam samo stigao da dodam 'Uzmite mobilne telefone' i svi smo strčali niz stepenice'', rekao je Bugarski, dodavši da telefoni nisu radili i da je jedina komunikacija bila preko ''Fejsbuka'' i ''Skajpa'' i da su na taj način bili u kontaktu sa porodicom i prijateljima.

''Zgrade su se ljuljale do te mere da je izgledalo kao da se dodiruju, čovek se u tom momentu oseća kao igračka... Ono što je bilo posebno jezivo tokom potresa
je zvuk sirene koja mene i suviše vraća na bombardovanje '99. i pozive preko razglasa na japanskom i engleskom jeziku da nailazi cunami. Ta poslovna cetvrt u kojoj smo se nalazili zove se Šimbaši i nalazi se relativno blizu Tokijskog zaliva. Ježio sam se od pomisli na cunami, ali smo onda saznali da u našem delu nema opasnosti'', kazao je Saša, objašnjavajući da dodatni potresi nisu prestajali..

Bugarski je kazao da je tek kasnije, u toku dana, saznao za nesreću u nuklearnoj elekrani Fukušima, znajući da sigurno nešto nije u redu.

''Za Fukušimu smo saznali tek kasno uveče, ali su informacije bile toliko šture i cenzurisane da uopšte nije delovalo opasno. Ja sam jedini reagovao u panici i rekao da ako pominju probleme sa reaktorima, mora da je došlo do curenja ili neposredne opasnosti od istog. Ubrzo su me ućutkali, nisu verovali da se radi o ozbiljnom problemu... Ovo Japanu nije prvi put da ima probleme sa nuklearkama, koji od manjeg tehničkog problema prerastu u velike havarije, a javnost je poslednja koja to sazna. Ta vest je bila zatrpana, svi su bili koncetrisani na cunami i zemljotres'', obrazložio je naš sagovornik iz Japana.

Strah od stranaca Japan ''ubija''

''Japanska vlada se ponaša jako autistično i dalje je najviše zabrinuta da se stranci ne mešaju u situaciju sa nuklearkama kako se ne bi saznale njihove 'tajne' i uopšte poznat stav da Japanci sve mogu sami da rese bez mešanja stranaca. Prilikom velikog

zemljotresa 1995. godine u Kobeu, odbijena je apsolutno sva pomoc stranaca je i reakcija na krizu bila toliko neadekvatna, da je daleko više ljudi stradalo nego što bi se desilo u slučaju da je dozvoljena pomoć iz inostranstva. Postradalima su na kraju pomoć delili čak i članovi Jamaguči klana Jakuza. Ovoga puta Japan je dozvolio određenu pomoć iz inostranstva'', objasnio je Bugarski.

''Međunarodna agencija za atomsku energiju i strani političari frustrirani su nedostatkom pouzdanih i kompletnih informacija vezanih za Fukušimu i nuklearnu centralu. To da su japanska vlada i ''Tepko'' izgubili kontrolu nad situacijom, kristalno je jasno. Tek danas je prvi put zatražena pomoć, vezano za sprečavanje šire katastrofe zbog havarije i emitovanja radijacije u ljudsku sredinu'', obrazložio je Bugarski.