Obrnite jednu "Đavolju turu"
U turističkoj ponudi Čilea nalazi se i silazak u rudnike. Turisti tako imaju priliku da "iz prve ruke" osete kroz šta svakodnevno prolaze rudari.
Posetiocima je omogućeno da siđu na oko 50 metara dubine rudnika uglja "Đavolja tura" u blizini priobalnog grada Lota kao i nekoliko rudnika na severu zemlje.
"Ovako su se rudari osećali", kaže jedan od posetilaca dok se spušta uzanim liftom u dubine rudnika "Đavolja tura", koji je radio od 1884. do 1997. godine, kada ga je vlada zatvorila zbog slabog profita.
Vodič Roberto Rohas, bivši rudar, vodi posetioce sa zaštitinim rudarskim kacigama sa svetlima u istraživanje mračnih dubina tog rudnika u kojem ima, prema rečima bivšeg rudara, uglja za narednih 500 godina, preneo je Rojters.
Rohas pokazuje posetiocima u tami rudnika prazan, zarđao kavez koji danas služi kao strašan podsetnik na tragedije u prošlosti i na činjenicu koliko je zanimanje rudara opasno po život.
Ne zaboraviti tragediju
Međutim, nemaju svi rudnici istu sudbinu kao što je "Đavolja tura".
U neke rudnike nikada više neće sići ni rudari ni turisti, a takav je rudnik bakra i zlata u San Hozeu, u pustinji Atakama, u kome su prošle godine čileanski rudari bili zarobljeni 69 dana i umalo izgubili živote.
Rudari su bili 622 metra pod zemljom i nakon akcije spasavanja, koju je televizija prenosila uživo širom sveta, čileanska vlada je rudnik zatvorila jer je previše opasno da iko više uđe u njega. |
"To je kavez za ptice, koji se koristio da bi se otkrilo prisustvo metana, gasa bez mirisa koji može da ubije", objašnjava Rohas.
"Ako ptica umre, rudari viču 'metan' i svi jure napolje", otkriva Rohas.
Rohas nosi sa sobom moderni merač nivoa metana, koji je odavno zamenio kavez sa pticama čiji su životi bili rizikovani.
Posetioci u stopu prate Rohasa kroz mrežu tunela opasanih drvenim gredama, savijajući se dok tavanica postaje sve niža, odlaze do ugljenokopa i mesta gde su rudari jeli.
Vodič Martin Berneti posetiocima koji se tiskaju u mračnim dubinama rudnika peva rudarsku pesmu, kojom se odaje počast rudarima time stvarajući specifično raspoloženje.
Rohas smatra da svako ko se spusti zavoli rudnik, a jedan od posetilaca izlazeći iz tame rudnika i klaustrofobije koja u njemu vlada kaže da nije do sada imao predstavu kako je teško bilo njegovom ocu rudaru dok je radio, pre nego što je izgubio nekoliko prstiju u jednoj nesreći u rudniku.
