Ratni invalid državi dužan milion dinara

Pitam državu zašto moram da se prijavljujem na tržište rada, ako sam već ratni vojni invalid? Zašto mi nisu našli posao? Da li neko može da utvrdi koliko mogu i da li uopšte mogu da radim - nervozno šeta po sobi nižući pitanja 43-godišnji Milovan Čolović, ratni vojni invalid koji je izgubio pravo, kao i njegovih 20-ak ratnih drugova, na mesečno primanje za nezaposlene ratne vojne invalide.

Zbog toga što su se na 90 dana prijavljivali na tržište rada oni su osuđeni da vrate sav novac koji su dosad primili, a ovu grotesknu odluku donela je država u čije ime su ratovali.

Stigao do prosjačkog štapa: Milovan Čolović sa nepokretnom majkom

E sad je vreme da umesto bubrega ili sna državi Srbiji daju i vreću para. Čudno je samo što se država birokratskih propisa drži kao pijan plota samo kad je u pitanju sirotinja, valjda velike zverke imaju velike advokate koji uvek pronađu veliku rupu u zakonu. Za nezaposlene ratne invalide takve rupe nije bilo.

Život precrtan olovkom

Služba invalidsko-boračke zaštite rešava i odlučuje o pravima vojnih invalida po saveznim, republičkim i opštinskim propisima. Tako je u spisima, a kako je u praksi govore ojađeni ratnici Milovan Čolović i Zvezdan Duraković.

- Nisam se prijavljivao na tržište rada, imam pun džak dokumentacije o učešću u ratu i

stepenu invalidnosti. Šta treba drugo?

Kad me uhvati postratni sindrom ne znam gde se nalazim, a kamoli da se prijavljujem i nekom pravim ćef. Došla je birokratija u vidu inspekcije iz Beograda, utvrdila da sam zbog neprijavljivanja primao novčani dodatak za nezaposlene nezakonito i dala me na sud. Bože, ima li te?

Treba, sa kamatama, da vratim oko 1.000.000 dinara. A, već četiri godine ne primam ništa sa biroa jer su me precrtali olovkom. Precrtali su moju egzistenciju, moj život. Doveli me do očaja i prosjačkog štapa - priča Čolović.

Živi u stanu, jednoj sobi on, u drugoj brat, u trećoj nepokretna majka Svetlana. Zatekli smo ga dok kuva u šerpici malo pirinča.

- E, brate moj, dođe mi da izađem iz kože. Sve me svrbi. Danas nemam da kupim kilo hleba, pa moramo da jedemo go pirinač. Prvo majku da nahranim, pa sebe. Ne vidi, nepokretna je, nema je 30 kila. Vodim je u kupatilo, stalno brinem o njoj. Ima neku crkavicu, penziju od umrlog oca.

Ne mogu da izađem i odradim ovako sakat bilo šta. Pozove te neko, uzmeš koji dinar i imaš da se prehraniš. Dokle sam došao? Dve godine sam ratovao, pozvala me otadžbina, a posle piše dobrovoljac - priča sa gorčinom. - Dva puta sam teško ranjen.

U Vukovaru me pokosi rafal u donjem delu tela. Pocepaše mi prepone, jedva su me sašili. Bolnica, muka, pa kad izađoh, hajde u Hercegovinu. Da odbranimo srpski Mostar. Tu me raniše u potkolenicu i opet bolnica. I nisam se prijavljivao na biro?! Izelice jedne!

Ostaviše me bez hleba, deci koju najviše volim na svetu, nemam šta da pružim. Razveo sam se, sve što sam imao od nameštaja i pokućstva dao sam deci i milo mi. E, sad, ne mogu, moram da spomenem Voju Đorđevića. Kad mi oteše pare sa biroa i dosudiše da vraćam "danak u krvi", kako ga zovem, odem samo jednom da ga zamolim za pomoć i nikad više. I sada ne mogu sebi da oprostim zašto sam bio. Molim ga: Vojo, pomozi nešto, da preživim, aman. "Odakle da ti dam", dere se on - jada se Čolović.

Invalidnina mu je oko 4.800, od toga mu ostane 1.000, jer resto ide na alimentaciju ćerki Jeleni i sinu Đorđu.

Za lekove 10.000 dinara

Njih dvadesetak koji su krvarili u ratovima devedesetih žale se na Voju Đorđevića, bivšeg načelnika za boračka pitanja. Među njima je i 38-godišnji Zvezdan Duraković.
 

- Kad sam dobio rešenje da treba zbog neprijavljivanja na tržište rada da vratim više od 600.000 dinara, otrčao sam kod Voje.

Odgovorio mi je hladno: "Nikako da se žalite u Beogradu. Sve ću to ja da rešim. Znam sve vaše slučajeve, niste se prijavljivali jer vam zdravstveno stanje nije dozvoljavalo." - priča Duraković, ratni vojni invalid koji boluje od čitavog spiska bolesti.

On kaže da je o rešenju o vraćanju novca saznao od supruge Stane dok je bio u bolnici.

- Tada sam operisao pluća - skida se i pokazuje veliki rez - a otišla je i jetra, astma me guši, ne znam koji lek da popijem, kako da platim doplatu za njih. A sve sam to zaradio ratujući u istočnoj Slavoniji - kuka Duraković.

Udara se u grudi, kaže, nema više kud.

- Kako, bre, brate, da platim doplatu od 10.000 dinara za lekove? Primam samo invalidninu 4.300 dinara i dečji dodatak 3.800. Troje dece imam, žena ne radi. Najstarija ćerka Suzana (18) napustila je srednju saobraćajnu školu u drugom razredu. A, pitajte u školu kakav je đak bila? Nema za hleba, da se obuče kako treba, a kamoli za knjige.

Sin Dura (17) ide u drugi srednje u specijalnoj školi, najmlađa Anđela (8) u prvi osnovne - priča s gorčinom Duraković i nastavlja: - Misliš da ima

knjige i sveske? Nema, pa kako da uči, posle viču "Cigani nepismeni, glupi". Nije, bre, tačno.

Nemaju deca iz čega da uče, gladna su. Zbog Voje, zbog onih iz Beograda što dođoše i uzeše mi iz džepa 26.000, a sada čujem da je preko 30.000.

Četiri godine ne primam, plus da vraćam. Nazamčiše mi uže na gredu, čekaju kad će stavim vrat i obesim se. E, neću! Znam da je propala država, ali ja još nisam.

Teši ga njegov drug.

- Zašto da dugujem celoj Gornjoj čaršiji? Svi su davali i daju još ponešto kad imaju. Zašto da budem prosjak, ja to tako doživljavam?

Nemam rešeno ni stambeno pitanje, zašto sam kao redovan vojnik prošao Vukovar, Trpinjsku cestu, Sivobaš? Ležao u rovovima do vrata u vodi po celu noć?

Od silne pucnjave i pacova koji su skakali po nama načisto sam poludeo. Sanjam ih i danju i noću. Uništio sam zdravlje, za koga?

Za državu koja ne daje parče hleba mojoj deci, nemam pravo na pare, nisam se prijavljivao u biro. Neka oni budu kao ja, pa neka se prijavljuju. Sram ih bilo! Jedan paket sa hranom nisu doneli - sasipa Duraković.

Ono što sve invalide ljuti jeste spisak svih ratnih invalida koji bi voleli da vide. Do njega se za sada ne dolazi. U jednom se svi slažu, ima ih dosta koji nisu ni barut omirisali.

- Svi koji smo ratovali po pozivu države naj... smo, ipak malo manje od države i to nas teši - s gorčinom izjavljuju.