Tri života čikaškog hirurga

To je bio neki sasvim, sasvim drugačiji svet. Iz nekih boljih vremena, kada je poštenje bilo na ceni, obrazovanje temeljno, a ljubaznost stvar lepog vaspitanja. Sada se taj svet sreće samo u tragovima ili na skupovima poput onog kada je u foajeu Doma narodne skupštine u Beogradu nedavno otvorena izložba u čast Stevana Ćirića, predratnog ministra prosvete, predsednika Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije i velikog zaljubljenika i poznavaoca drevne šahovske igre.

Tu, među Stevanovim ličnim predmetima, ordenjima i zapisima, među njegova dva portreta ovekovečena kičicom Uroša Predića, bila su i njegova deca. Ćerka Katarina i sin Ivan, dok se najstarija Evelina zatekla na proputovanju u inostranstvu. To ne treba da čudi, vitalnost kao da je prirođena Ćirićima.

Ivan Ćirić

Nemački zet

Otud doktor Ivan Ćirić, univerzitetski profesor i neurohirurg koji već decenijama živi i stvara u Čikagu, ne namerava da prestane da radi kada se početkom 2011. penzioniše u svojoj 77. godini.

- Odlaziću i dalje na fakultet i raditi sa asistentima i specijalizantima, naravno besplatno. Pisaću pesme i provoditi vreme sa svojim unukom - tiho i nenametljivo priča čikaški profesor, nemački zet i jedini muški potomak Stevana Ćirića.

Na naše čuđenje da je tako dugo ostao radno aktivan, odgovara da u Americi možeš da radiš sve dotle "dok ti se ne tresu ruke, dok ne dobiješ kataraktu i dok vodiš računa o svojim pacijentima". U onim retkim trenucima dokolice, kada je malo probirao po prošlosti, shvatio je da je imao tri života. Onaj koji ga je formirao, dok je odrastao u Sremskim Karlovcima i učio prve životne lekcije u vreme Drugog svetskog rata i pod

Pesme za neznance

Potomci Stevana Ćirića žale što njihov otac nije napisao memoare. Bio je ministar, prvi čovek predratnog jugoslovenskog parlamenta i viđao se sa mnogim tada uticajnim, moćnim i za istoriju i kulturu značajnim ljudima, od krunisanih glava do poznatih književnika. Njegov sin Ivan latio se pera i piše pesme. Inspiraciju nameće život, a na šaljivu provokaciju sestara, inače lingvista, ko će da čita te njegove pesme, spremno odgovara: "Oni koji me ne znaju."

ustaškom NDH.

Kada je stasavao u mladića čijeg je oca Ozna hapsila i bez obrazloženja držala mesecima u zatvoru, da bi ga na kraju pustila uz napismeno potvrdu "što ničim nije mogla biti utvrđena njegova odgovornost". Da li je reč o otmenosti koja obavezuje ili nekom drugačijem sagledavanju uzroka i posledica, tek Ivan Ćirić na svoje dečaštvo i mladost se ne žali. Bio je jedini sin od četvoro dece ugledne porodice iz Sremskih Karlovaca koja je dala i jednog vladiku, bačkog Irineja (1884-1955), Ivanovog rođenog strica po kojem je dobio ime.

Ne pominje s ogorčenjem ni to što bi njegov otac Stevan, verovatno, poživeo duže od 69 leta da mu zdravlje nije dodatno narušeno traumatičnim iskustvom u ustaškom logoru Jadovno, gde je odveden juna 1941. Ne govori s mržnjom ni o komunističkom režimu koji je proganjao predratnu gospodu. Tek usputno konstatuje da se radilo o autoritativnom režimu.

Zašto je po završetku Medicinskog fakulteta u Beogradu i odsluženja vojske otišao u inostranstvo, u prvi mah ne može da odgovori. Sebe ne svrstava ni u političkog, niti u ekonomskog emigranta. Obreo se u Nemačkoj 1958. da bi specijalizirao opštu, potom neurohirurgiju i doktorirao medicinske nauke.

Hvali kolege u Srbiji

- Lekari u Srbiji su prvoklasni - bez dvoumljenja kaže doktor sa Nortvestern Univerziteta.
Nekima od njih je i pomogao da specijalizaciju završe na ovom univerzitetu. Priča da je prisustvovao najtežim operacijama na mozgu koje su izvodile kolege u Novom Sadu. Stručnost nesporna, prvoklasna oprema, ali, kako primećuje, u srpskom zdravstvu ima previše birokratije i loše infrastrukture, pa dok pacijent dođe do operacije prođe mnogo izgubljenih dana.
- U svakom slučaju, da sam ovde u Srbiji, nikada ne bih išao na operaciju u inostranstvo - odlučan je dr Ivan Ćirić.
E, da ga je mogao čuti srpski ministar zdravlja pre nego se uputio u Minhen, na rutinsku operaciju diskus hernije.

Tu se i oženio Nemicom Anom koja je proteklih decenija vodila računa o njihovim ćerkama Aleksandri i Katarini i sinu Stevanu, o domaćinstvu i o onim svakodnevnim životnim sitnicama, kao što je ova poslednja - gde odsesti u Beogradu, a da je pristojan smeštaj i pristupačne cene.

U Nemačkoj se mladi doktor nije dugo zadržao. Na poziv profesora Pola Bjusija odlazi u Čikago na Nortvestern Univerzitet na kojem je i danas aktivan.

- Morao sam ponovo da prolazim sve one stepenice stručnog usavršavanja koje sam savladao u Kelnu. Ali sam na to gledao kao na prednost, jer od učenja i potvrđivanja znanja ne može da bude štete.

Drugi život Ivana Ćirića je upravo njegova profesija lekara i univerzitetskog profesora, a to je, kako sam kaže, "četiri petine mojih budnih satova".

- Dolazio sam kući kasno, umoran, bez želje za razgovorom. To je sve trpela moja porodica. Zato ću sada treću fazu svog da posvetim porodici, supruzi Ani kojoj to dugujem i, naravno, unuku Hatsonu.

Odbrana otadžbine

Zašto je otišao iz tadašnje SFRJ, da li iz želje za samodokazivanjem, kao gest protivljenja kultu ličnosti ili tek kao zov avanture, dr Ćirić na ta pitanja ne nudi brz i jasan odgovor. Neki prijatelji su njegov odlazak u beli svet tumačili "željom da stane na svoje noge", a on primećuje da je bio dobar student i da je imao budućnost i u Srbiji.

- Možda sam tražio sebe - kaže posle kraćeg premišljanja - a rekao bih da još uvek tražim.

Naravno da ste zbunjeni kada to kaže čovek koji je dospeo do najvišeg stručnog zvanja u najtežoj medicinskoj disciplini, koji govori tri jezika, ima troje uspešne dece i pretke na kojima bi mu mnogi pozavideli.

- Ne znam čoveka koji je pred kraj svog mogao da kaže: "Sve sam postigao, moja duša je ispunjena." To ne postoji - s filozofskom smirenošću odgovara na dilemu.

Enigma Jadovno

Priređivači izložbe o Stevanu Ćiriću napisali su da je ovaj uglednik verovatno bio jedini Srbin koji je pušten iz ustaškog logora Jadovno.
Ni on sam nije bio siguran kako je do toga došlo, a ne znaju ni njegova deca. Sam Ćirić je verovao da za neočekivanu slobodu najviše treba da zahvali svom angažmanu u Interparlamentarnoj uniji.
Njegov sin Ivan nije se bavio politikom, ali je aktivan u Komitetu zaduženom za bratimljenje Beograda i Čikaga ili kako to Amerikanci kažu "sestre varoši".

Smiren, međutim, nije bio dok je devedesetih slušao stravične priče o dešavanjima u njegovoj otadžbini. Niti kada je "njegova adaptivna zemlja bombardovala njegovu rodnu zemlju".

- Kolege sam podsećao na istoriju Srbije, na to da je za vreme oba svetska rata bila na pravoj strani, ne samo na pobedničkoj, već na pravednoj strani.

I da su u Drugom svetskom ratu Srbi spasli na stotine američkih pilota, o čemu postoji i knjiga "Zaboravljenih 500".

Uveren je da su Srbi uvek išli putem časti, istine i plemenitosti.

- A ako je neko okaljao ruke i dušu svakako treba da odgovara - dodaje čovek koji je svoje priče o Srbiji i istoriji njenog naroda, po pravilu, pred kolegama u Čikagu završavao nostalgičnim prisećanjem na mlade dane, što je pojedine slušaoce umelo i da rasplače.