Od ljubavi do kazne i pakla

Halapljive kandže bosanskog rata nikad nisu birale svoje žrtve - ni tokom rata, ni u poratna vremena. Šest devojčica iz Skelana, rođenih posle rata, od kojih najmlađa ima pet, a najstarija 13 godina, danas odrastaju bez očeva, u pukom siromaštvu, i majkama postavljaju najteža pitanja na svetu. Pitaju ih: "Zbog čega je naš tata u zatvoru i koliko ćemo mi imati godina kad tata izađe iz zatvora?"

Slađana Trifunović i Vesna Jakovljević su se posle rata udale za dvojicu mladića, policajaca, iz uglednih skelanskih porodica. Niti su znale za njihovu ratnu prošlost, niti su iz razgovara sa njima, njihovim prijateljima, komšijama i porodicama saznale nešto što bi ih bar malo zabrinulo. Samo su, kako danas kažu, zavolele svoje ljude i počele da im rađaju decu.

Tužno odrastanje: Porodica Jakovljević

 

A kad su izrodile Slavicu, Tanju, Vanju, Danijelu, Jovanu i Janu, njihova kola sreće krenula su niz strminu, prema Drini: očevi devojčica su uhapšeni 2005. godine, a četiri godine kasnije, u Sudu Bosne i Hercegovine, pravosnažno su osuđeni na ukupno 61 godinu zatvora zbog počinjenog krivičnog dela genocid.

Kad ih danas ćerke pitaju gde su im očevi i kad će doći kući, dve žene priznaju da često pokriju oči rukama i retko zadrže suze.

- To su najteža pitanja na svetu. Kako da im objasnim zbog čega je njihov otac osuđen kad u njegovu krivicu ne verujem ni ja, ni on, niti njegovi prijatelji, porodica... - kaže Vesna Jakovljević, priznajući da prosto ne sme da pomisli da će njen muž provesti još 25 godina u zatvoru.

- Verujte, ništa na svetu nema teže od pitanja dece gde im je tata, kad će doći kući. Pokušavam da im objasnim da tata nije kriv zbog onoga što se desilo u ratu, da će brzo doći kući, ali teško je to. Deca znaju mnogo. Znaju i da je njihova majka u ratu izgubila dva brata i oca... Moja najstarija ćerka, Danijela, zbog svega toga teško pati. U školi ne progovara ni reči, jedne jedine. I kući samo ćuti... Užasno se plašim za nju - priča Slađana Trifunović.

Zla sudbina surovo se poigrala sa životima dve devojke. Kao i sa momcima koje su upoznale i zavolele. Deca, koja su rođena iz tih ljubavi, danas plaćaju cenu jednog mračnog događaja s kraja rata koji je nastao kao posledica niza sličnih događaja krajem tog rata.

Milenko Trifunović i Slobodan Jakovljević, zajedno sa još trojicom pripadnika Specijalne policije Republike Srpske iz Skelana, optuženi su i osuđeni zbog likvidacije grupe muslimanskih vojnika koji su zarobljeni u leto 1995. godine, nakon ulaska srpskih jedinica pod komandom Ratka Mladića u Srebrenicu.

Sud BiH u Sarajevu nije prihvatio odbranu "skelanske grupe" da su se sva ubistva dogodila u trenutku kad su zarobljeni muslimani napali jednog čuvara, oteli mu pušku i napali ostale srpske čuvare. Posle maratonskog procesa, dugog četiri godine, Milenko Trifunović je osuđen na 33 godine zatvora, a Slobodan Jakovljević na 28 godina.

Dva predratna, ratna i poratna druga danas se nalaze u zatvoru u Foči na izdržavanju kazne, a njihove porodice izdržavaju jednu drugu, možda još težu kaznu. Kad joj je suprug uhapšen 2005. godine i odveden u zatvor u Sarajevo, Vesni Jakovljević se srušio svet. Ostala je sama sa tri ćerke, u iznajmljenom stanu, bez posla, bez pare u džepu, sa milion pitanja bez odgovora.

- Pet godina živim u tom paklu. Pet godina sam radila stotinu različitih poslova samo da bi zaradila neku paru da platim kiriju i kupim deci hranu. Konačno, letos su se neki ljudi smilovali i dali mi posao čistačice u školi. Sad mi je malo lakše, ali deca rastu i svaki dan me pitaju nešto o ocu. Pokušavam da im objasnim da njihov otac nije kriv, ali najstarija ćerka Slavica uvek postavlja nova pitanja, uvek me obori s nogu... Ne znam kako ćemo sve ovo izdržati... Bila sam kod Slobodana u Foči. On je loše, živci su mu potpuno istanjeni. Ali, kune mi se da nije zločinac, da nije hteo da ubija - zastaje Vesna Jakovljević, u čije naručje trče tri devojčice.

U jednoj dvospratnoj kući, par stotina metara od leve skelanske obale Drine, danas žive tri devojčice, njihova majka Slađana Trifunović i baba po majci, Mileva Rankić (59).
 

Žao joj dece: Mileva Rankić sa unukama

- Majka nije kod kuće, baba je negde u komšiluku, sestre su u kući. Nije mi teško da cepam drva. Malo je teže kad je sekira tupa, ali sad je oštra i lako je cepati - objasnila je dvanaestogodišnja Danijela, a potom iznenada zaćutala.

- Tako ona, malo priča i odjednom zaćuti i ne govori po nekoliko dana. Žao mi je ove dece, srce će mi pući za njima! - stegla je grlo Mileva Rankić i ispričala jedan od onih bosanskih ratnih pasusa koji je, po mnogim mišljenjima, doveo do srebreničke tragedije.

- Živeli smo u selu Brežani, moj muž Milosav, sinovi Miroslav i Dragoslav i ćerka Slađana. Živeli smo do rata dobro sa komšijama, muslimanima, iz sela Osmače. Ali, desilo se zlo. Orićevi zločinci upali su u selo 30. juna 1992. godine i ubili mi muža i sinove. Stariji je imao dvadeset godina, a mlađi osamnaest. Slađana nije bila u selu, a ja sam nekim čudom ostala živa. Sve su nam zapalili, uništili... Posle rata, Slađana se udala za dobrog čoveka, Milenka, napravili smo ovde malo kućice i, taman je život počeo da nam vraća po koju kap, kad odvedoše Milenka, osudiše čoveka... Zbog čega? Zar zbog toga što je pucao u ubice moje dece i čoveka? Bože moj, volela bih više nego išta da jednom neko u ovoj zemlji udari rukom od sto i stavi tačku na ovaj rat - glasom punim gorčine govorila je Mileva Rankić.

Dok je pričala, njene dve unuke, jedna stara 10 i jedna pet godina, cepale su i slagale drva. Dvanaestogodišnja Danijela je plakala.
Rat u Bosni nikako da se završi!