Od emigranta do milionera
Kao 21-Godišnja devojka zaputila se u Ameriku, doktorirala na Kolumbija univerzitetu, pet decenija radila kao profesor istorije, štedela i investirala novac i postala milioner! Onda je Radmila Milentijević u Njujorku 1994. osnovala Svetski dobrovoljni fond za humanitarnu pomoć i obnovu Srbije, Bosne i Hercegovine i Krajine i postala jedan od najvećih donatora svog naroda.
U Srbiji je završila ekonomski fakultet, a istoriju je diplomirala na čikaškom univerzitetu 1961. Profesorsku karijeru započela je 1966. na Katedri za istoriju Siti koledža gradskog univerziteta u Njujorku, a doktorirala na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1970. godine. U dva navrata bila je ministar u vladi Slobodana Miloševića, 1992. šest meseci ministar bez portfelja, a od februara 1997. do marta 1998. ministar za informisanje.
Ovih dana Radmila Milentijević u Beogradu vredno radi na promociji svoje knjige o Milevi Marić-Ajnštajn i njenom životu sa nobelovcem Albertom Ajnštajnom. Iako je duboko zagazila u osmu deceniju života srpska milionerka ne miruje, čita, piše, obilazi Srbiju, bolnice, škole, manastire i crkve, pomaže i šakom i kapom. Ne miruje ni dok nam u svom stanu, u najužem centru Beograda, priča o sebi, neprestano vadi knjige i dokumenta iz rafova ogromne kućne biblioteke, pokazuje fotografije, poseže za telefonom koji se oglašava svaki čas.
Put u Pariz
- Rođena sam 1931. u selu Vlaški Do, u okolini Azanje, ali sam odrasla u Beogradu pored oca, majke i sestre. Život me nije mazio, imala sam samo devet godina kada je započeo Drugi svetski rat. Moj otac se u tom ratnom haosu privoleo četnicima, emigrirao je 1943. u Nemačku, a zatim u Francusku.
Sa majkom i sestrom živela sam u jednoj sobici i kuhinji, u Zahumskoj ulici. Iako sam u komunističkoj Jugoslaviji bila dete političkog emigranta, završila sam gimnaziju, a zatim i ekonomiju na beogradskom Ekonomskom fakultetu.
Bila sam željna duhovne i intelektualne slobode. Uspela sam da dobijem crveni pasoš i otputujem u Pariz, u posetu ocu. U stvari, otišla sam rešena da se nikada više ne vratim u Jugoslaviju.
- U Americi sam studirala i radila. Radila sam i tri posla preko nedelje. Živela sam u kući jedne čikaške porodice, radila kod njih kao kućna pomoćnica za stan i hranu, petkom, subotom i nedeljom radila noću kao kelnerica u restoranu koji je držao jedan naš čovek, kasnije sam radila i kao prevodilac sa ruskog na engleski jezik za neke američke kompanije. Ali, učila sam i redovno davala ispite, dobijala visoke ocene. Sećam se da su me jednom uhapsili agenti FBI, neko me je prijavio da sam komunista i da pokušavam da oformim organizaciju KP u Čikagu. Ispitivali su me, tražili od mene imena ljudi sa kojima se družim, proverili moju prošlost. Valjda je bilo presudno to što su saznali da mi je otac bio saradnik četnika, pa su prestali da me proganjaju.
Dolar - jedini prijatelj
- Mnogi me pitaju kako sam ostvarila američki san, zaradila svoj prvi milion dolara. U Americi nisam dobila ništa na tacni, radila sam danonoćno, bavila se naučno-istraživačkim radom, pisala za stručne časopise, bila šef katedre za istoriju... Ali, pravo prosvetljenje sam doživela kada sam još kao student upoznala u Libertivilu vladiku Dionisija koji je u to vreme bio starešina svih naših crkvi u svetu. Ispričala sam mu sve o sebi, da želim da uspem u životu, da napravim karijeru u Americi.
Rekao mi je: "Ovo je surov kontinent gde imaš samo jednog prijatelja, a to je dolar. Kada zaradiš dolar, podeli ga na tri dela. Prvi deo uloži u banku i zaboravi ga. Sa drugim delom pomozi svojoj familiji, ali i svima u domovini kojima je pomoć potrebna, jer si se u Srbiji besplatno školovala i mnogo naučila. Onaj treći neka ti posluži za život".
Dobro sam razumela šta je hteo da mi kaže. Već tada sam počela da štedim, posle tri godine kupila sam majci i sestri veliki i lep stan u Beogradu. Kada sam se zaposlila, štedela sam sve više, dobijala kamatu, a onda sam taj novac počela da investiram u poslove kompanija u Americi. Tako sam zaradila svoj prvi milion, a onda drugi, pa treći... Pomogla sam familiji, ali nisam zaboravila ni vladikine reči da pomognem ljudima u svojoj domovini.
- Srbiji je bila u ratu, hiperinflacija je progutala ekonomiju, cilj fonda bio je da dobijemo zakonsko odobrenje da nosimo hranu i lekove u Republiku Srpsku i Srbiju. Sakupljali smo ogromne količine hrane i odeće. Ja sam lično donosila najvrednije lekove. Nisam imala problema, jer sam imala američki pasoš. Naša organizacija je imala dobre veze sa nekim aviokompanijama, pa nam nisu naplaćivali prtljag. Nosila sam i po 12 ogromnih kofera do Budimpešte.
U svakom koferu je bilo po 50.000-60.000 dolara vrednosti u lekovima. Davala sam carinicima po 100 dolara da me propuste. Noćila bih u Budimpešti i sutradan bih kofere spakovala u zatvoreni vagon voza do granice. Tamo me je čekao mini-bus koji je slao tadašnji predsednik Slobodan Milošević i kojim sam stizala u Beograd.
Borba za jevanđelje
- Bila sam od 1997-1998. ministar u vladi predsednika Miloševića kada sam zatražila i dobila od njega novac da se konzervira "Miroslavljevo jevanđelje" koje se raspadalo u depou muzeja. Bio je to skup proces koji su obavili stručnjaci Narodne biblioteke i Matice srpske. Posle bombardovanja Srbije i Beograda otišla sam u muzej da vidim prvu srpsku ćiriličnu knjigu.
Rekli su mi, ne može, knjiga je pod ključem u specijalnom sefu jer nemamo vitrinu koju po porudžbini prave samo Nemci i koja košta 60.000 maraka. Odlučim da naručim vitrinu i platim je svojim novcem. Izrada vitrine je trajala tri godine, do 2002. kada se već bila promenila vlast, Milošević je bio u Hagu, na čelo Srbije došao je Koštunica. Imali smo jevanđelje i vitrinu, ali su nas nemački stručnjaci upozorili da i prostorija u muzeju mora da bude pod specijalnim uslovima i dobro obezbeđena. I za to je bio potreban novac, a za izvođenje radova nadležno je Ministrastvo kulture. Nekoliko puta sam pisala Ministarstvu, pokušavala da dođem do ministra, ali uzalud.
Onda sam postala drska, napisala sam ministru pismo da se radi o srpskom neprocenjivom blagu i da ću se obratiti medijima. Tek tada su mi javili da je ministar iz Koštuničine garniture odobrio sredstva za adaptaciju prostorije u muzeju, pa je tako jevanđelje postalo dostupno svima koji su želeli da ga vide.
Donatori i političari
- U politici sam bila epizodno. Kao ministar za informacije pokušala sam da promenim tadašnji zakon o javnom informisanju, predložila lobiranje za Srbiju u svetu, ali nije bilo za to sluha, pa sam se manula politike.
- Osnovala sam Srpski dobrovoljni fond za humanitarnu pomoć, kojem se priključilo oko 300 naših iseljenika. Sakupljali smo novac, i po 12 miliona maraka godišnje i slali ga u Srbiju. Taj novac je bio upotrebljen za izradu i održavanje puteva, gradnju mostova, da ne nabrajam... Funkcionisalo je to savršeno do 2000. Odjednom su nam pare bile zamrznute, kao da su nestale, nismo mogli da im uđemo u trag.
Naši iseljenici su prestali da daju novac za pomoć Srbiji, slobodno mogu da kažem da je time naneta grdna šteta. Fond je dobio taj novac nazad pretprošle godine, ali koga jednom krokodil ujede taj se i guštera plaši. Međutim, naši mladi ljudi rođeni u dijaspori vrlo malo znaju istoriju Srbije i o značaju donatorstva. Mladi radije kupuju skupe automobile i jahte, mnogi o ulozi i značaju donatora i ktitora za domovinu ne znaju ništa ili imaju o tome ružnu sliku.
Jer, šta je sa novokomponovanim srpskim bogatašima gde je njihov novac za humanitarnu pomoć, a o aferama neću ni da pričam.
