Podigao spomenik pčeli
Nije mi žao što me je spomenik pčeli koštao oko 3.000 evra jer je to bio jedini i najbolji način da iskažem svoju neizmernu ljubav prema ovom izuzetnom biću i da najvrednijoj životinji na planeti izrazim zahvalnost za sve što mi je tokom ovih decenija ona dala, kaže Momčilo Marković, penzioner iz Ćuprije, koji je ovaj neobičan spomenik napravio u svom pčelinjaku u rodnom selu Đurinac kod Svilajnca.
Pčela urađena od mesinga, visoka 1,20 metara i teška 120 kilograma, postavljena je na stub od prirodnog kamena visok tri metra. Stub je okružen kamenjem, poređanim u obliku srca jer je Momčilo i na taj način želeo da iskaže svoju ljubav prema njoj.
|
Turistička atrakcija
|
Pčelu je dizajnirao jagodinski slikar Dragan Stojadinović Ćosa, a izlio ju je Petar Simić iz Đurinca.
Sa zadnje strane stuba nalazi se mermerna ploča na kojoj su isklesana imena i postavljene fotografije svih Markovića koji su se bavili pčelarstvom i čiju je tradiciju Momčilo nastavio.
Marković tvrdi da je njegov spomenik jedinstven u svetu po tome što ga je on napravio kao pojedinac bez ičije materijalne pomoći. Slični spomenici postoje u Japanu i u selu Kamenovu kod Petrovca, ali su ih sagradila tamošnja udruženja pčelara. - A i moja je mnogo lepša - ponosno će Momčilo.
- Ja sam šesta, a moj sin Nenad je sedma generacija Markovića koji se bave pčelarstvom. Tradiciju je započeo Milosav, nastavio ju je moj čukundeda Milovan, a potom pradeda Milojko, deda Mihajlo, pa otac Milosav. Što se mene tiče, čim sam prohodao, pratio sam oca u stopu dok je radio oko košnica. Sa desetak godina znao sam sve da mu pomognem. A kada sam se u 20. godini oženio Leposavom, formirao sam svoj pčelinjak u kome sada imam 60 košnica.
|
Pomaže i Leposava
|
Iako ne može tačno da izračuna koliko tona meda su mu dale njegove miljenice, naš sagovornik procenjuje da je najmanje pedesetak tona. Njemu je još teže da izračuna koliko su tona meda proizveli njegovi preci, koji su obično imali po 150 trmki iz kojih se, doduše, med vadio mnogo primitivnije.
- Ja isključivo radim sa takozvanim langstrutovim košnicama, koje imaju po nekoliko nastavaka. Kada je paša dobra, moje pčele mogu da daju i po 50 kilograma meda po košnici. Moj deda Mihajlo je još daleke 1928. godine sa vrškara prešao na pokretno saće. U to vreme je napravio i centrifugu sa dva rama od pocinkovanog lima. Zanimljivo je da je tada med čuvan u čabrovima, koji su zatvarani voskom.
Inače, pored meda, mleča i polena njegove pčele donele su mu i brojne zahvalnice i diplome. Našem sagovorniku je ipak najdraža nagrada koju je 1999. godine dobio od ćuprijskog preduzeća "Ravanica". Reč je o zlatnoj znački za zasluge za unapređenje pčelarstva.
