Engleskog lorda preveo u pravoslavlje
Srbin je, pravoslavne vere, a bio je kum na krštenju engleskog lorda! Dok je bio ministar za infrastrukturu, a potom i kapitalne investicije u vladi Vojislava Koštunice, izgradio je, kaže, 4.000 kilometara puteva po Srbiji. Mašinac je, inženjer, magistar tehnologije. Za njega je Koštunica rekao: "Ko ne razume Velju, taj ne razume Srbiju".
Kada je Suzana Grubješić, poslanica G-17 plus u Skupštini Srbije kazala da Velja Ilić govori kao da je pijan, i zatražila da uradi alko-test, on je to odmah učinio. VMA mu je izdala uverenje da nije pio. "Sada ja tražim da se vidi ko se od njih drogira i ko je narkoman", kazao je.
Velja Ilić je iz srca Srbije, iz Čačka. Iz četničke porodice u kojoj su muške glave streljane, proganjane, hapšene. Rođen 28. maja 1951, još u Titovo doba je otišao u privatne preduzetnike. Da ga niko ne pita čiji je. Posle petooktobarskog svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti, mada na čelu povorke koja je iz unutrašnjosti hrlila ka Beogradu, nije se našao u prvoj vladi Zorana Đinđića.
Nema fotografije iz detinjstva, oduzete su mu u akciji "Sablja". Čak su mu odneli i venčanu fotografiju oca i majke. Muke je posle imao, kad mu je preminuo otac, da nađe neku sliku. Ni danas nije ušao u trag tim uspomenama.
Sa Verom ima ćerku Ivanu. Druga supruga je iz Bijeljine. Pošto nije imala oca, kada joj se majka razbolela, morala je da brine o njoj. Sa njom Velja Ilić ima Marijanu i Dijanu, a sa sadašnjom suprugom Goricom, ćerku Nataliju i sina Jovana, kako kaže, petoro divne dece. Diči se kćerima, zetovima i unučadi, a kada je dobio sina, napravio je lom po kući. "Ma, napravili smo haos, sve smo demolirali", kaže. Jedva je posle sve doveo u red, da mu se supruga ne onesvesti kad vidi kakvo je to lumpovanje bilo!Direktor sa 28 godina
- Moj pokojni otac je bio veliki opozicionar i ravnogorac. Deda je bio ravnogorac, dva strica su bila u ličnoj pratnji generala Mihailovića i poginuli su u njegovom hvatanju. Deda mi je obešen po odluci prekog suda. A pre je radio puteve od grada do grada. Imao je firmu koja je pravila puteve po Srbiji.
Četiri puta u Beloj kući
|
- Ja sam iz bogate kuće. Moj deda je imao devetoro dece, šest sinova i tri ćerke. Moji baba i deda imali su nas 46 unuka. Nekako sam stalno bio narodni neprijatelj. Bio sam mnogo cenjen i sa 28 godina sam postao direktor. Ali, znate šta je bilo? Zbog tih pitanja ko mi je deda, jeste li vi od ovih, onih, otišao sam u privatnike, otvorio sam firmu za vreme Tita. Prvi sam diplomirani inženjer koji je otvorio zanatsku radnju. Moja pokojna majka mi je rekla: "Pa, sine, mama te je školovala da budeš gospodin, a ti ode u zanatlije"! Tad nije bilo privatnih preduzeća, nego zanatskih radnji. Bez obzira na sve, uspeo sam. Radio sam u Crnoj Gori posle zemljotresa, bilo je mnogo poslova, dobro se zarađivalo, imao sam uspešnu privredničku karijeru. To iskustvo mi je posle pomoglo kao gradonačelniku Čačka.
- Moj pokojni otac me je pozvao na jedan sastanak opozicije, devedesetih godina i rekao mi da obavezno dođem. Odlično se sećam, tad se birao predsednik odbora u Srpskom pokretu obnove i žestoko su diskutovali. Zakasnio sam na sastanak. Kada sam otvorio vrata svi su pogledali prema meni i jednoglasno odlučili da me izaberu za predsednika. Nisam to želeo. Moj otac se tada javio za reč i rekao: "Nego šta ćeš nego da prihvatiš". Maltene je umesto mene prihvatio tu funkciju. Kad sam već prihvatio, morao sam da napravim možda najbolji odbor i Čačak je posle postao inicijalna kapisla demokratskih promena.
Na prvim pravim višestranačkim izborima pobedio sa 70:0. - Moj otac je bio ravnogorac koji je bio osuđen na smrt posle rata, pa je posle robijao u Borskom rudniku, izgubio je dva rođena brata, izgubio je oca, izgubio pola familije i zbog toga bio izuzetno nervozan, prek. Nama su oduzeli mnogo imovine. Moj otac je izgubio građanska prava, tek 1960. su mu vratili pravo na rad. Zbog toga je bio isuviše strog prema deci. Ja sam, na primer, bio dobar sportista. On mi nije dao da se bavim sportom, plašio se da se ne iskvarim. Tražio je da mi, kao deca, nadoknadimo sa njim ono što smo izgubili za vreme rata.
Otkupio dedovinu
- Sećam se, imao sam ispit, morao sam da učim i nisam mogao da izdržim i te teške poslove koje smo brat i ja radili zajedno sa njim. Govorio mi je: "Noću uči, danju mora da se radi". Škola i Tehnički fakultet u Beogradu bili su moja najsporednija delatnost u životu, jer moj otac to nije prihvatao. Mi smo navikli na takav tempo što se posle isplatilo u životu.
- Danas sam jedan od najvećih proizvođača mesa, jedan od najboljih proizvođača najkvalitetnije šljive, bio sam rekorder u prinosima, izgradio sam mnogo, mnogo toga. Sad kažu - Ilić je bogat. Tačno je da sam i od dede nasledio. Otkupljivao sam na licitacijama moju dedovinu, lokale koji su nam oduzeti. Hteo sam da to vratim porodici, da sačuvam, ne pitajući za cenu. Borio sam se da zaradim sve pošteno. Nikad nisam bio kažnjen zbog nekog finansijskog prekršaja za 23 godine privatnog rada. Ispunjavao sam sve obaveze prema državi.
Nikad u poslu nisam prekršio zakon ni kao direktor, ni kao privatnik, ni kao predsednik opštine, ni kao ministar. Svi izveštaji Revizione komisije su bili pozitivni. Vodio sam najveće ministarstvo, gde je najveći obrt novca. Niko nikad nije rekao - Ilić je potpisao štetno to, uzeo je mito... Mogli su da pričaju, ali kad se proveri, vidi se istina. Neka uvek proveravaju svakoga.
- Pre četiri godine na Saboru u Guči, čiji sam domaćin tada bio, sprijateljio sam se sa engleskim lordom Malkolmom Deksterom Tisingtonom iz Londona i Džerijem L. Bramlijem, finansijskim ekspertom iz Denvera. U decembru 2007. Gojko Rabrenović, ravnogorski vojvodia iz Ljubića i ja smo ih krstili u crkvi Svetog vaznesenja. Reč je ozbiljnim, imućnim ljudima i drago mi je što su stupili u našu pravoslavnu porodicu. Oni su tom prililkom darovali 7.500 funti za radove na novoj
crkvi u Čačku posvećenoj Svetom uspenju.
- Drago mi je što su mi deca uspešna. Pre neki dan mi je ćerka diplomirala na Saobraćajnom fakultetu, vrhunski je student bila. Sad je upisala postdiplomske studije, druga ćerka je završila Fakultet političkih nauka, sada je takođe na postdiplomskim, treća ćerka je završila školu i radi, i četvrta takođe, nadam se da će i sin, koji je dobar đak i sportista, nastaviti očevim putem.
Oporavak posle operacije
- Nikad nisam nijedno svoje dete udario. Nikad u životu povisio ton na njih. Veoma me poštuju, dve ćerke su udate, imaju četvoro dece, ali za svaku sitnicu zovnu, traže savet i one i zetovi i uvek poslušaju šta im kažem. Nekad im ne odobrim nešto što oni žele, ali kasnije i oni shvate pa kažu: "Tata, bio si u pravu". Drago mi je da moje dete kad ja uđem u kuću ustane i pozdravi me. I ja sam moje starije poštovao i cenio. To su deca videla i prenela na svoju porodicu i tako se isto ponašaju. Sin mi nikada nije protivurečio. Za njega je zakon ono ja kažem.
- Nisam znao nikad da se povučem. Uvek sam isterivao pravdu do kraja. To me je koštalo. Ja sam u lice rekao i Miloševiću i mnogima. Mene niko nije mogao da smesti na rezervnu klupu, da me ućutka, uplaši. Na mene su pucali, jednom me i teško povredili i drugi put pokušali i to pred kamerama, ali ja nikad ne popuštam. Ja ovu zemlju branim do kraja. Što počnem, isteram do kraja. I to me mnogo košta. Imao sam operaciju hematoma na mozgu da bih preživeo i oporavio se i evo me danas, ponovo radim, stvaram.
Nikada pre toga nisam imao ni kijavicu. Ja 20 godina nisam imao zdravstvenu knjižicu. Prvi put sam je izvadio kad sam bio u bolnici, kad me odvezao sanitet. Evo, i sad imam rezultate kao da sam 18-godišnjak. Da nije bilo te teške povrede glave, kad su naravno poremećene neke funkcije koje se sve više stabilizuju, ne bih imao nikakvih problema u životu. Svakog dana treniram dva sata, u top-formi sam.
- I kao gradonačelnik i kao ministar odluke sam donosio u momentu. Da li treba raditi tunel? Treba. Da li treba raditi Orlovu glavu preko Zlatibora? Treba. Posle NATO bombardovanja bilo je mnogo posla. Mnogi mi zameraju što nismo uradili koridore, ali prvo smo morali da obnovimo ono što je uništeno.
- Sad imamo veću korupciju nego tada. Sad imamo veću bedu. Milion nezaposlenih, promašene investicije, potpuno uništeno selo. Nemamo mleka, to nikad u Srbiji nije bilo, nemamo mesa. To je bruka za Srbiju. Bruka za vlast. Ali, došli su pogrešni ljudi koji su zloupotrebili narod i uz pomoć sa strane opstali na vlasti bez ikakvog rezultata. One koji su neposlušni treba negativnom kampanjom da uništite. Ja sam to najbolje preživeo i doživeo raznorazne izmišljene procese, pa vas prikažu kao nekulturnog, nevaspitanog, nekog idiota koji će da uništi, koji bije sve živo, razara sve živo, jer su se bojali...
