"Stara Prizrenka" u bodljikavoj žici

Od dolaska NATO-a na Kosovo i Metohiju i egzodusa Srba u leto 1999. godine, Velika Hoča je jedan veliki logor okružen bodljikavom žicom u kome nije lako živeti i opstati. Srećom, još postojimo, još se borimo i igrom i pesmom prkosimo onima koji bi da nas oteraju sa vekovnih ognjišta, povodom 20. rođendana KUD-a "Božidar Micić" iz Velike Hoče kaže Stanoje Brkić, doajen ovog društva i vođa pevačke grupe "Metohija".

- U poslednje dve, tri godine imamo malo više slobode, ali još ne smemo na svoja imanja, u svoje zapuštene vinograde i u svoj Prizren, jer se bojimo da će nas napasti, kidnapovati ili ubiti ekstremni Albanci.

Ali, ni to nas nije pokolebalo da čuvamo i negujemo ono što je naše, da svuda pokazujemo da smo Srbi i da smo ovde, da sa KUD-om vežbamo i nastupamo po celom Kosovu. Sve mogu da nam otmu, ali našu igru, pesmu, nošnju i našu rešenost da ostanemo ovde i sačuvamo naše korene - ne mogu.

Stanoje Brkić (desno, sa harmonikom) sa članovima KUD-a

Šta god da se dogodi, mi ostajemo u Velikoj Hoči uspravni i ponosni - naglašava Brkić.

Članovi ansambla vežbaju u školama ili po kućama, zimi često bez grejanja.
- Skoro sva srpska omladina iz Hoče učlanjena je u KUD "Božidar Micić", mi nemamo ni disko-klubove, ni igranke, ni kafiće, jedno mesto okupljanja su probe ansambla.

Negujemo igre sa Kosova, poput "Stare Prizrenke" - kaže srednjoškolka Milka Lukić.

- Najviše se obradujemo kada nastupamo u nekom drugom mestu na Kosovu i Metohiji ili kad otputujemo negde u slobodnu Srbiju, te dane van žice i van mrskog okruženja Albanaca, Kfora i Unmika potom dugo prepričavamo.

Jedna od koreografija

U KUD-u "Božidar Micić" nisu zadovoljni saradnjom sa Ministarstvom kulture Srbije, niti sa drugim srpskim kulturnim institucijama.

- Ništa nam nisu pomogli, nijednu nošnju, nijedan instrument nam nisu poslali, sve sami moramo da skrojimo, sašijemo ili kupimo. Molili smo majku Srbiju da nam pomogne da uredimo neku prostoriju gde bismo vežbali i gde bismo se okupljali, ali ni tu nije bilo razumevanja - kaže Ljubomir Brkić, najstariji član društva sa 76 godina.

Nisu kročili dalje od otadžbine

- Članovi KUD-a "Božidar Micić" nikada nisu kročili dalje od Srbije, a voleli bi da gostuju i negde u Evropi. Posebno bi nas obradovalo ako bi nas u goste pozvao neki srpski klub, srpsko udruženje ili kulturno-umetničko društvo iz Evrope, Amerike ili Kanade. Mi novca za putovanje nemamo, pa su sve naše nade uprte u našu dijasporu koja će nam, nadamo se, pre ili kasnije, ispuniti ovu veliku želju - poručuje Stanoje Brkić.

- Uprkos svemu, mi ostajemo ovde uvereni da će i u Beogradu jednoga dana biti više razumevanja za naše muke, ali i više pomoći. Kriza je svuda, ali mi ne tražimo mnogo - tek toliko da osetimo da nismo sami i da neko brine o nama - dodaje Đorđe Stolić, višegodišnji član KUD-a iz Velike Hoče.

Selidba u Skandinaviju

Više desetina žitelja Velike Hoče odselilo se u Norvešku, Finsku, Dansku ili Švedsku, jer skandinavske zemlje imaju razumevanja za njihove nevolje i odobravaju im dozvole za boravak i rad.

- To je mač sa dve oštrice, moguće je da su humani, ako je tako, hvala im zbog toga, ali moguće je da je to igra i način da Velika Hoča polako opusti. Mi koji smo još ovde ipak verujemo da svi nećemo "iscuriti" ka Skandinaviji - smatra Zvonko Micić, član KUD-a "Božidar Micić".