Niko ne može da mi izleči užas

Vranjanac Goran Krstić Krle ima 43 godine, davne 1991. prošao je ratnu golgotu, a u životu ga nisu mimoišle ni ostale. Iz rata je izašao kao invalid, dobio otkaz, a onda se snalazio kako je umeo. Sada posle dve decenije, sluša pesmu Bore Đorđevića "Na Zapadu ništa novo" i izbegava političke emisije na televiziji.

Nakon jedne pijanke u klubu "54" u Vranju rešio je da se sa najboljim drugom Nebojšom Veličkovićem Lutetom prijavi u dobrovoljce. Došli su u Beograd i prvo naleteli na paravojne formacije Željka Ražnatovića Arkana. Rekli su im da treba da prođu jednomesečnu obuku u Bubanj Potoku.

Vrlo slabo može da koristi desnu ruku: Goran Krstić

- Ma, ko da čeka, čuli smo da se prijavljuju dobrovoljci u Srpskoj radikalnoj stranci. Nismo bili radikali, ja sam od 1990. bio član SPO-a. Otišli smo i primili su nas. Odmah smo upućeni u kasarnu na Banjici gde smo dobili vojničku uniformu - navodi Krstić.
Kamionima su ih prebacili u Banjaluku gde su dobili puške, ali bez municije. Odatle, preko mosta na Gradiški, stigli su u Okučane, gde je bio sabirni centar.

Nosila od borovih grana

- Tu su nas naoružali i bili pod komandom Radmila Narandžića, glavnog za Teritorijalnu odbranu. Bilo je to krajem oktobra 1991. Naše ratovanje završiće se 27. novembra. Dobili smo zadatak da očistimo šume od ustaša u okolini sela Krička,

pored koga je prolazio put za Pakrac. Bili smo svi iz Srbije, a jedan od meštana nas je poveo da nam pokaže teren. Uporna kiša nas je pratila kroz šumu - priča Krstić. - Blizu sela naišli smo na neprijateljsku predstražu, pripucali su i pobegli.  Rešili su da krenu puzeći preko livade prema selu. Pustili su ih da dođu do sredine livade, a onda

zapucali.

- Ono nije bila pucnjava, već grmljavina! Puzili smo natrag prema šumi, čini mi se, zemlju smo kopali ispod sebe. Na sreću, niko nije stradao. Stigli smo do šume, a meci su fijukali na sve strane. Kosili su granje od borova kao srpom. Moj drug iz Vranja Lute nije mogao da podnese iščekivanje, izašao je na proplanak, uzeo "zolju" i počeo da cilja prema kući u selu. Nije opalio, neprijateljski metak ga je pogodio u kuk i pokosio. Dopuzao sam do njega, krvi na sve strane, jauče od bolova. Uzeo sam ga ispod ruke, ali mi metak raznese lakat na ruci. Osetio sam strašan bol. Kosa je htela da otpadne s glave - kaže Krstić. Kasnije je saznao da su to dumdum meci, koji se rasprskavaju po organizmu.

Luteta je jedva dovukao do šume. Tih desetak metara puzanja učinili su mu se kao večnost. Pritrčali su saborci, meci su i dalje sevali iznad glava. Čulo se: "Opkolimo i pobijmo psine!" Luteta su stavili na nosila koje su bila napravljena od dve borove grane i ćebeta.

- Ruka mi je visila, nisam je osećao. Krv se cedila niz pantalone i punila čizmu. Lute se grčio od bolova. Prepešačili smo osam kilometara do planinskog puta. Bio je to put golgote, vraćale su mi se slike iz detinjstva provedenog kod dede i babe u Jelašnici, momkovanja po Vranju, lik devojke Tanje. Kad smo stigli do puta, naišli smo na vojnika u maskirnoj uniformi. Pobegao je u šumu. "Ako nisu naši, gotovi smo svi", rekao je saborac. "Ti beži, ja ostajem ovde, ne mogu više ni koraka da pustim" - priča Krstić, ruke mu drhte, pali cigaretu za cigaretom. - Navalio sam se na drvo, iz unutrašnjeg džepa izvadio kašikaru i stavio otvarač u zube. Setio sam se reči komandanta: "Ako padnete ustašama u ruke, aktivirajte je i umrećete odmah, inače vas čeka klanje, mučenje."

Izađoše ljudi iz šume pitajući da li smo Srbi kod kojih ima ranjenika. Došao je traktor, smestili su mene i Luteta. Lute je imao 20 godina, a počeo je da žuti u licu kao vosak.
Krstića su poslali za Banjaluku. Odmah su ga stavili na operacioni sto. Primio je sedam boca krvi. U Beograd su ga prebacili helikopterom. Bio je u bolnici na Banjici, preturio preko glave tri operacije. Dolazili su dani, noći, godine, a njemu slike iz rata nisu izlazile iz glave. Bio je stalno na psihijatriji, ležao dugo i popio tonu lekova.
 

Otkaz na bolovanju

Pošto je završeno lečenje, proglasili su ga invalidom 60 odsto. Kad je trebalo da podnese dokumenta za ivalidninu, odjednom mu smanjiše na 40 odsto.

- Mogao sam tada da odem u penziju, ali tek sam se oženio, kako da kažem u 24 godini da sam penzioner. Bio sam zaposlen u Elektrodistribuciji Vranje pre rata kao elektromonter. Pošto desnu ruku nisam mogao da koristim, tražio sam promenu radnog mesta, nisam mogao da se penjem na bandere. Dobio sam radno mesto u baždarnici. Ali, nisu hteli da me prebace. Hteli su da radim kao kurir, a ja sam želeo da radim nešto gde ću se osećati vrednim. Žalio sam se, zvali su tadašnjeg direktora i ribali ga. Pozvao me u kancelariju i počeo da viče: "Evo ti moja stolica, budi direktor!"

Nisam hteo da se raspravljam, izašao sam i dao otkaz. Kad sam dobio rešenje, prekrstio sam se. Napisali su da sam otpušten, jer se tri dana nisam javljao na posao. A za ta tri dana imao sam doznake za bolovanje koje mi je plaćeno. Mogao sam da ih tužim, ali nisam - priča Krstić.

Bio je ogorčen na državu, ljude, a čim zađe sunce spopadale su ga noćne more.

- Radio sam sa suprugom Tanjom sve i svašta. Zarađivao kako sam znao, bio na granici egzistencije. Više sam pomagao nego radio. Supruga nema dana staža, a tehničar je fizičke hemije. Ja radim u kladionici. Sin Aleksandar je u srednjoj školi. Primam invalidninu od 4.760 dinara. Ne žalim se. Živimo skromno, ali srećno. Pre dve godine opet sam bio na psihijatriji. Kad me uhvati taj kako ga zovu vijetnamski sindrom, ne valja. Samo zdravlje da me posluži i ne daj bože da me iko sažaljeva!