Polovina mladih živi sa roditeljima
U Srbiji čak 57 odsto stanovništva starosti između 25 i 34 godine živi sa roditeljima, a kod većine je reč o materijalnim razlozima, mada je prisutan i sociološki fenomen „produženog djetinjstva“, pokazuje istraživanje agencije "Galup“.
Opravdanja ili izgovori zašto mladi ne stvaraju sopstvene porodice su da nemaju gde ili od čega živeti. Pozadinu ovakvog načina života često čine drugi razlozi - kod roditelja je sve besplatno pa tako ostaje više vremena, ali i novca za provod.
Mladi između 18. i 24. godine često žive kod roditelja, mladići češće nego djevojke.
Zaštićeni u porodici, oni nastavljaju da žive u takozvanom „produženom djetinjstvu“.
Mišljenja o tome da li su spremni za sopstvenu porodicu i samostalan život među tridesetogodišnjacima su podeljena, ali su jedinstveni u stavu da je, dugoročno gledano, njihov trenutni porodični status neodrživ.
Ana S. je profesorka engleskog jezika u jednoj beogradskoj osnovnoj školi: „Imam 28 godina, zaposlena sam, ali i dalje živim kod mame. Nemam tu vrstu nezavisnosti koju bih želela. Moji vršnjaci blago rečeno „šize“ zbog toga i gledaju da se što pre odvoje od „porodičnog gnezda“ koje jeste lepo, ali nije dobro“, kaže Ana.
Psiholog Žarko Trebješanin smatra da su preduslovi za odluku o osamostaljivanju ekonomska nezavisnost i jaka emotivna veza sa osobom izvan sopstvene porodice.
Ukoliko tih pretpostavki nema većina tridesetogodišnjaka se neće odlučiti da započne samostalan život.
„Još je Dostojevski u jednom svom romanu napisao: „Čovek bez svog stana je čovek bez svoje psihologije“. Mi bismo danas rekli - bez svog identiteta. Ti ljudi gube i samopoštovanje, a samopoštovanje je veoma bitno. Nije dovoljno da čovek bude samo profesionalno i društveno uspešan. Ako zavisi od dobre volje drugih ljudi, bilo da su to i njegovi roditelji, to ga gura u jednu pomalo infantilnu situaciju, da sa 30 ili 40 godina i dalje živi kao podstanar“, smatra Trebješanin.
Kulturolog Zorica Tomić upozorava da "račun devedesetih“ stiže na naplatu, kao i da je društveni sistem poremećen, a porodica kao institucija je pretrpela žestoke udare.
Prave vrednosti još uvek nisu vraćene, mladi imaju pogrešan doživljaj realnosti i sve teže se odlučuju na samostalan život koji podrazumeva i breme odgovornosti.
"Dosta dugo je ovde važio fantazam koji je iznedrila "turbo folk“ kultura, da se ideja o sazrevanju ljudi od recimo nekih dvadesetak godina povezivala sa mogućnošću da voze "besne“ automobile, nose skupe satove i ponašaju se kao "pijani milioneri“. S druge strane, kad ljudi čuju da je kod nekog poslodavca plata 500 evra skloniji su da žive kod roditelja u nekom „zavisničkom“ odnosu, umesto da svoju radnu nedelju daju poslodavcu za 200, 300 ili 500 evra mesečno“, smatra Tomićeva.
U Srbiji obraz isti za sve ne postoji. Mladi koji žive na selu ranije stupaju u brak jer se to od njih očekuje. U urbanim sredinama je sve više onih koji svesno odlučuju da ostanu sami. Sociolozi ipak smatraju da treba poštovati takve odluke jer ne umanjuju vrednost onih koji ih donose.
