Kragujevac-Beograd - biciklom brže nego vozom
Razdaljinu od 150 kilometara, koliko deli Kragujevac od Beograda, za pet i po sati moguće je prevaliti na dva načina. Prvi je biciklom, a drugi srpskom železnicom. Vožnja na dva točka je, kažu, zdravija, ali je putovanje vozom veća avantura, jer ne znate ni kada ćete poći, ni kada stižete. Zato je najbolje tog dana ne praviti prevelike planove i sa sobom obavezno poneti torbu punu hrane i vode.
Na železničku stanicu u Kragujevcu voz iz Kraljeva do Lapova, gde se preseda za srpsku prestonicu, trebalo bi po redu vožnje da stigne u 8.30 sati. Ali samo će najveće naivčine doći u to vreme.
Jedino pitanje koje potencijalni putnici upućuju službenici na šalteru je: "Koliko voz danas kasni". Pola sata kašnjenja je "merka". Ponekad se i duže čeka. Kada je ekipa "Vesti" putovala pisak je tačno u 8.55 najavio ulazak šinobusa iz Kraljeva koji putnike vozi do Lapova na presedanje.
Sporije nego 1929. godine
|
Putnici se ukrcavaju i putešestvije može da počne. Ali samo što se zaleti, voz počne da koči. Maltene kod svake bandere. Do Lapova ima 25 kilometara, a mašina staje čak sedam puta. Na presedanje stižemo u 9.38 sati.
Oni koji su automobilom pošli za glavni grad već su pred Beogradom. U gotovo sablasnoj zgradi železničke stanice u Lapovu, koja se sagrađena u pretprošlom veku, pitamo kada stiže voz iz Niša za Beograd. Po redu vožnje trebalo bi u 10.20, ali niko ne zna da li će i koliko tog dana kasniti.
Ispred stanice zaustavlja nas starac. Pola veka je radio na železnici. Pitamo ga da li je tačno da železničarski sat ima 120 minuta. Kroz smeh kaže da je dobro što je tako.
- Sigurnije je kad voz kasni. Pruga je stara. Gradili je Francuzi 1898. godine - kaže on i uz pomoć štapa odlazi u oblizak svog nekadašnjeg radnog mesta.
Iako je 10 sati, još je neizvesno da li će voz iz Niša stići na vreme, ali zato onaj iz Beograda za jug kasni 90 minuta. Putnici za Niš u neverici! Prodavac iz lokalne trafike je predusretljiv i preporučuje im taksi. Voz iz Niša stiže skoro na vreme! Neko komentariše da smo baš imali sreće.
Mala grupa onih koji su iz Kraljeva i Kragujevca krenuli na putešestvije ulazi se u vagone. Sa nama je i baba Ljubica. Pošla je kod sina i snajke u Beograd.
Nevozna je, a tek smo pošli iz Lapova. Brine se da se ne odledi zamrznuto meso, koje je ponela potomcima. Svaki čas ustaje do prozora i pita dokle smo stigli, ali je nekako savlada umor i zaspa. Ustala je u pet tog jutra.
U kupeima, na sedištima presvučenim braon somotom, smestili se putnici svih fela. Uglavnom oni što imaju dosta vremena i mogu sebi da priušte luksuz da nikud ne žure. Uglavnom su to penzioneri, đaci, bivši radnici železnice, članovi njihovih porodica.
Zastoj u Markovcu
Putovanje vozom jeste sporo, ali da ne grešimo dušu, ima i svojih prednosti. Putnik ima vremena na pretek da u miru razmisli o svemu što mu se u životu događa, šta bi mogao da uradi, kako da reši neki problem. Jeftinije je. Karta košta 380 dinara, za 320 dinara manje nego autobusom.
Penzioneri, studenti, deca, invalidi imaju popuste. Sedišta su udobnija, putnici mogu da se prošetaju kroz vagone, u vožnji se uživa, ako se nigde ne žuri, a novine ne morate ni da kupujete, jer sve sveže informacije pristižu sa novim putnicima.
Na primer - koliko koštaju jaja na pijaci, kolika je penzija službenica sa srednjom stručnom spremom, koliko svako može da ispeče rakije kada uđemo u EU...
U Markovcu zastoj, čeka se pola sata. Prebacuju voz na drugi kolosek. Baka Ljubica se budi i pita dokle smo stigli. Ljuta je na sebe što nije uhvatila neki autobus za Beograd. Nije putovala vozom više od 30 godina.
- Pa zar sad železnica nije brža? Odlediće mi se meso - priča za sebe i premešta paketiće po torbi na čijem vrhu stoje tek ubrane hrizanteme.
Miris pečenjaTokom putovanja smo čuli da je Tito, u stvari, imao dva plava voza. |
A onda od Kusatka do Ralje spora vožnja jer je pruga stara. To je prilika da se natenane razgledaju zaustavljene kazaljke na satovima na staničnim zgradama, zaboravljena flora i fauna srca Srbije, stare kamene kuće, koje su se nekada pravile pored pruga, kao znak ulaska u savremeno doba i odlika modernog državnog uređenja. Ali, to je bilo u pretprošlom veku.
Tada je planirano da će 2000. godine vozovi kroz Srbiju juriti 280 kilometara na sat. Sada je prosečna brzina 45 kilometara. Dok sati sporo prolaze, ređaju se stanice - Ralja, Ripanj, Topčider i konačno u 13.50 voz stiže u glavnu železničku stanicu u Beogradu. Avanturi je kraj!
- Lepo je neko rekao - da smrt ide vozom, naša zemlja bi bila prva u svetu po broju stogodišnjaka - duhovito je na kraju prokomentarisao jedan mladić...