Umrla heroina 9. marta 1991.

Dragana Milojević - Srdić, žena koja je na demonstracijama u Beogradu 9. marta 1991. prkosno stala pred policijski vodeni top i tako postala simbol narodnog bunta i opozicionog otpora, umrla je u 60. godini, javile su "Večernje novosti".

Fotografija-simbol danas je zaštićena u Muzeju primenjenih umetnosti, a njen autor dobio je sertifikat da je njegovo delo proglašeno kulturnim blagom

To je žena čija je slika ispred vodenog topa, zahvaljujući fotoreporteru "Novosti" Predraga Mitiću, pre 19 godina obišla svet.

Nakon tog istorijskog dana, za Draganu je počeo privatni pakao. Bezimeni grubi muški glasovi su je zvali na posao svakodnevno, psovali je i pretili.Bila je potpuno sama, bez zaštite stranaka, poptpuno napuštena.

Kasnije je, kako kaže, postala slika od koje su se mnogi okoristili: "Lepili su plakate s mojim likom, stavljali me na bedževe, priveske, objavljivali naslovne strane... Kitili su se mojim licem, a ja sam se svakog dana sve više razočaravala.

Unesrećivalo me je što nisam bila ličnost nego nekakav kip sa uzdignuta tri prsta koji koristi svima, osim meni", rekla je Dragana "Večernjim novostima" povodom osamnaeste godišnjice devetomartovskih demonstracija, i rezigniranim tonom nastavila:

"Danas, gledam skupštinu. Na vlasti su i DS i SPS i SPO. Svi, svi, svi. A ja sam, sanjajući drugačiju Srbiju, ostala slika na bedžu. Drugačije verovatno i nije moglo. Svi preveliki ideali pretvore se u svoju suprotnost".

Savet unuci: Nikada na demonstracije!

"Da sam tada znala ono što sada znam, ne bih ni izašla iz stana tog vetrovitog dana. A tada, tog 9. marta 1991. godine, ne bih spustila tri prsta i ustuknula, sve i da je vodeni top krenuo da me pregazi na mermeru Knez Mihailove ulice", rekla je prošle godine Dragana Milojević - Srdić.

"Moju unuku, kada poraste, posavetovaću da nikada ne ide na demonstracije. A posebno ću je posavetovati da ne staje sama ispred vodenog topa, jer je to potpuno suludo. Ne bih ni ja više stala ispred njega nikad", dodala je ona u izjavi za "Večernje novosti".

Dragana Milojević - Srdić je živela sama u porodičnom stanu u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu.

Diplomirana pravnica, nekada zaposlena u "Partizanskom putu", od 1996. je bila u prevremenoj invalidskoj penziji sa primanjima manjim od 20.000 dinara.

Dragana je 2008. godine preživela tri moždana udara, ali je prošle godine u razgovoru za "Arenu 92" rekla da joj od teške bolesti još teže joj padaju “ožiljci” koje je, u međuvremenu, zadobila upravo od onih sa kojima se borila za svoje ideale.

Pomagali su je sinovi, takođe učesnici devetomartovskih demonstracija, koji su u međuvremenu napustili Srbiju. Jedan je otišao u Kanadu a drugi u Sloveniju.

Povodom smrti Dragane Milojević - Srdić, predsednik SPO Vuk Drašković je rekao "Novostima" da je ona bila simbol hrabrosti i slobode.

"Ona će živeti dok bude živelo sećanje Srbije na 9. mart 1991. godine. Ali, demokratska Srbija ogrešila se o nju, i ne samo o nju", kazao je Drašković.

Dragana Milojević-Srdić biće sahranjena u sredu u 12 časova na Novom groblju u Beogradu.

Poniženje, potrešenost, ogorčenje, slomjeno srce, iznevereni ideali...

Dragana Milojević - Srdić dala je 2009. godine intervju za "Arenu 92" u kome je izrazila duboku ogorčenost razvojem događaja nakon pada Miloševićevog režima, prepričavajući svoja mučna i zastrašujuća iskustva sa nekolicinom ljudi koji su devedesetih godina prošlog veka predvodili opoziciju u Srbiji. "Vestionline" prenose deo ovog razgovora:

Šta za vas, danas, znači 9. mart?
- To je legendarni datum. Između ostalog, ako se izuzmu Brozove majske parade, tada su tenkovi prvi put izašli na beogradske ulice... Krivo mi je što pojedini današnji lideri i ministri, kao i poslanici, često pominju kako su oni učesnici devetomarstovskih demonstracija, a nisu bili ni blizu. Za mene je to istorijski događaj, ali danas mi je mnogo žao što ga nisam nimalo iskoristila.

Pre svega, zbog mojih sinova: tridesetsedmogodišnjeg Vladana i godinu mlađeg Aleksandra, koji su takođe učestvovali u demonstracijama, a zbog loše situacije u našoj zemlji morali su da je napuste... Bila sam veliki simpatizer Srpskog pokreta obnove. U to vreme, Vuk me je doživljavao kao ženu heroja, ljubio mi ruku i čelo. Drašković ke tada je bio “kralj trgova” i veoma harizmatična ličnost. Posle se sve promenilo...

Da li iko od političara umeo da ceni ono što ste uradili?
- Jednom prilikom, na nekom javnom skupu, pošla sam prema Vuku, ali su mi zaprečili put i nisu dozvolili da mu priđem. On mi je, opet, poručio da se javim njegovoj sekretarici, što je bilo dovoljno da se sasvim razočaram, u svakom pogledu. Jer, kad god sam tražila prijem, uporno su mi govorili da je zauzet. Na žalost, tako je i danas. Ignorisao me, a samo sam tražila pravo na život...

Žena i simbol: Dragana Milojević - Srdić

Izgleda da je istinita ona maksima da se mrtvi heroji dugo pamte, a živi brzo tonu u zaborav! Ja sam, inače, za SPO bila srpska Jovanka Orleanka, narod me je i u pesmi opevao, a onda su me pojedinci iz te stranke izvređali, ponizili u gurnuli u zaborav. Zbog njihovih, a meni bliskih ideja, zamalo nisam izgubila život... Zoran Đinđić me je, svojevremeno, pozvao da dođem u Demokratsku stranku i mnogo mi je žao što im nisam pristupila.

Učlanili ste se u Novu Srbiju?
- Pristupnicu mi je, pre deset godina, potpisao lično Velja Ilić, uz prisustvo dva svedoka. Dao mi je i broj svog mobilnog telefona, pa smo se čuli, s vremena na vreme, a posle sam doživela košmar na javi...

Te, 2003. godine, otišla sam do sedišta stranke i pitala sekretaricu Tiodoru mogu li da uđem kod Ilića. Propustila me je, pa sam pokucala i otvorila vrata. Iako je u toku bio neki sastanak, Ilić me je pozvao da uđem, ali je nešto kasnije u kancelariju uleteo jedan dvometraš, uhvatio me za kosu i izbacio. U šoku, pitala sam šefa Nove Srbije o čemu se radi, a on je mirno nastavio sastank, potpuno me ignorišući... Onda sam podnela sam krivičnu prijavu protiv NN lica. Jer, povređena mi je duša i doživela sam stres koji mi je narušio zdravlje.

Zašto se to desilo, i danas mogu samo da naslućujem, s obzirom da je Ilić pokazivao neki antagonizam prema Demokratskoj stranci, a ja sam, tri dana pre ovog incidenta, njegovoj sekretarici rekla da ću se verevatno učlaniti kod Borisa Tadića i glasati za njega. Izgleda da je to Velju mnogo razljutilo, mada je i inače poznat po žešćim istupima... kako god bilo, ja sam još član Nove Srbije, mada njihov lider izjavljuje da sam možda u tom statusu. Ne znam zašto, ali priča i kako sam poludela od “vodenog topa”, kako sam lečena...

U čemu je razlika između demonstracija od 9. marta 1991. i 5. oktobra 2000?
- Razlike postoje. Prvi je, po svemu, jači datum. Tada je ustala spontano ujedinjena srpska opozicija, a 5. oktobar je, pokazalo se, ranije bio organizovan i potpomognut sa strane. Neko je to finansirao. Mada, čula sam i da je Vuk pre 18 godina sve bio organizovao po nalogu Vorena Cimermana, tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu, što me je zaprepastilo.

Inače, moje lično ubeđenje o ova dva datuma je da je mart bio krvaviji zato što je režim bio jači, dok je u oktobru ljudima sve prešlo preko glave. Nisam bila na poslednjim velikim demonstracijama, jer bih i tada bila u prvim borbenim redovima, ali sinovi su me zvali i molili da ostanem u kući. Znali su da sam ja, uvek, kroz život išla srcem, a ostali su se laktali i uspeli... Ja, međutim, ni od koga ništa ne tražim, mada mi je životna želja da me primi Boris Tadić, da me na neki način rehabilituje. Jer, mogla sam da poginem zbog ideala, ali me je tog dana sreća spasla i nipošto nisam zaslužila da me olako zaborave. Nikome nisam smetala, pa zato moji ožiljci sve više bole.

Šta biste Vi menjali na političkoj sceni Srbije?
- Da vlast pokvari čoveka, uverila sam se stotinu puta i menjala bih taj prokleti nepotizam. Mogu da ga razumem do nekih granica, a kod nas nema mere ni u čemu. Ne može, na primer, neka anonimna devojka, po završetku škole u inostranstvu, odmah da uleti u Ministratsvo kod Đelića. Na njegov poziv... Jer, koliko mi imamo mladih, kvalifikovanih ljudi koji “vise” na Birou rada? Koliko imamo vrhunskih intelektualaca koji su pobegli u inostranstvo, samo da bi mogli da prežive? Zašto se ne vraćaju? Ogorčena sam i svakog 9. marta silno se potresem. Bukvalno imam ožiljke na srcu i kao da tog datuma prokrvari po neki novi... Mene više nema nigde. Pala sam u zaborav. A, zaslužni sam građanin ove zemlje! - tvrdi Dragana Milojević-Srdić.