Šnicla samo za nedeljni ručak
Dok prosečan Francuz pojede 102 kg čistog mesa, Nemac 90 kg, Grk 83 kg, građanin Srbije se časti tek sa 43,3 kg godišnje ili 130 g dnevno Evropu smo pretekli jedino u potrošnji testa, pa godišnje smažemo nešto više od 103 kg hleba, što je oko tri puta više nego u zemljama EU
Odvajkada su se srpski domaćini ponosili punim ambarima i krcatim torovima, što je osiguravalo izdašnu trpezu. Nažalost, više nije tako, pa je Srbija od zemlje čuvenih "jagnjećih brigada" spala na zemlju hleba i praznog bureka, a šnicle su na stolu samo za nedeljne ručkove i svetkovine.
Neslavno zvuči podatak da u toku godine čistog mesa, bez prerađevina, prosečan žitelj Srbije pojede tek 43,3 kg, dok je prosečna potrošnja mesa u Nemačkoj 90, Grčkoj 83, Italiji 91, a u Francuskoj 102 kg! Prema poslednjim podacima o potrošnji osnovnih poljoprivrednih proizvoda, koje je nedavno uradio Centar za naučno-istraživački rad Privredne komore Srbije potrošnja junećeg, telećeg i goveđeg mesa lane je iznosila svega četiri kilograma po glavi stanovnika, dok je u Nemačkoj iznosila 13, a u Francuskoj čak 26 kg.
Vojislav Stanković, saradnik ovog centra, kaže da je i potrošnja svinjskog mesa u našoj zemlji poražavajuća, svega 16 kg po glavi stanovnika, jagnjećeg samo 1,3 kg, dok smo u toku 2009. godine pojeli 17,4 kg živinskog mesa (prosek za EU je 25 kg) po građaninu. Istovremeno prosečan žitelj Nemačke godišnje pojede 56 kg svinjetine.
Iako smo ratarska zemlja sa plodnim oranicama i baštama, veoma malo jedemo i voće i povrće. Tako smo lane pojeli jedva 62,1 kg voća i 136,1 kg povrća. U odnosu na prosek Evropske unije, to je prema rečima Vojislava Stankovića dva do tri puta manje.
Najtragičnije je da beležimo i pad potrošnje mleka, pa tako godišnje popijemo svega 56,5 litara po glavi stanovnika. Ono u čemu prednjačimo jeste potrošnja hleba i peciva, godišnje smažemo nešto više od 103 kg hleba, što je oko tri puta više nego u zemljama EU.
Ovakva situacija ne čudi mnogo, jer su u poslednje dve godine plate sa 414 pale na 322 evra. Zaposleni u Srbiji danas, ako se plate preračunaju u evre, primaju iznos koji je identičan onom iz 2007. Od zarade malo toga ostaje za normalan život, jer je sve poskupelo, telfoniranje za 57 odsto, grejanje za 65 odsto, struja za oko 12 odsto, hleb za 25 odsto, a nova poskupljenja ove namirnice tek se očekuju. Penzije su zamrznute početkom 2009. godine.
U momentu osnivanja vlade prosečna penzija bila je 241 evro, godinu dana kasnije bila je 233,2 evra, dok danas iznosi oko 209 evra. Ono što posebno koči kupovnu moć pored pada plata i penzija jeste veliki broj nezaposlenih u Srbiji, zvanični podatak je da 19,2 radno sposobnog stanovništa nema posao.
Godišnja potrošnja hrane
proizvod 2007. 2008. 2009. |
Smanjenje plata uzrokovalo je i pad kupovne moći građana Srbije, tako da većina prodavnica i supermarketa beleži pad potrošnje. Kupuje se samo ono osnovno: hleb, mleko i mlečni proizvodi, dok se veće nabavke obavljaju jednom ili dvaput mesečno u hipermarketima.
Statistika beleži pad kupovne moći - promet u pekarama u odnosu na isti period prošle godine pao je za 40 odsto, u trgovinskim lancima za petinu, čak je i potrošnja hleba smanjena za pet odsto! Kriza je u život vratila i ček na poček, najpopularniji 90-ih godina prošlog veka.
Miloje Kanjevac, direktor Instituta za tržišna istraživanja, za celokupnu situaciju krivi lošu ekonomsku politiku zemlje, koja se zasniva na obimnom uvozu, maloj proizvodnji i držanju nerealnog kursa domaće valute.
- Cela situacija vrti se u začaranom krugu. Dinar bi realno morao da vredi 150 dinara, a kada bi bilo tako i proizvođači bi imali koristi da više rade, otvarala bi se nova radna mesta, plate bi bile više. Uvoznici bi se debelo zamislili da li će da iz belog sveta uvoze sve i svašta da za jedan evro moraju da plate 150 dinara - navodi dr Kanjevac.
Još jedan način na koji građani pokušavaju da doskoče krizi i visokim cenama u radnjama jeste odlazak u kupovinu kod komšija. Tako Lozničani u veće nabavke odlaze u Bijeljinu, Subotičani u Mađarsku, Piroćanci u Bugarsku, a Kladovčani se snadbevaju u Rumuniji. I buvljaci prvi put od 90-ih rade punom parom. Jeftin donji veš, majice, posteljina i stolnjaci kupuju se umesto salate na pijacama, a umesto državne poreske kase novčanike pune nakupci i dileri.
