Protiv Svetog Ilije (ponovo) kvočkama?!

U azbukovačkom selu Savkovići najozbiljnije razmišljaju da nedostatak raketa na protivgradnim stanicama nadomeste oživljavanjem starog običaja poznatog u srednjem Podrinju kao kvočkarenje. Seljaci iz tog mesta tvrde da su se njihovi preci uspešno branili od grada i drugih vremenskih nepogoda uz pomoć kvočkarenja.

"U vreme kada nije bilo protivgradnih stanica i raketa, naši stari su imali svoj način odbrane od 'besa' svetog Ilije. Kvočkarenje je davalo najbolje rezultate. Može neko da pomisli da se radi o primitivnosti i sujeverju, ali u praksi se pokazivalo da je ovaj običaj uspešno štitio letinu od grada - počinje neobičnu priču Vidoje Vasić (70).

Vidoje Vasić sa svojom živinom

- I sam sam više puta učestvovao u tom ritualu kojim su usevi, voće i bašte spasavani od nepogoda.

Postajalo je jasno utvrđeno pravilo za pripremu i izvođenje kvočkarenja. Nikako se nije smelo prekršiti, jer ako bi se to desilo, nestala bi moć odbrane od grada. Stariji ljudi su ubeđeni da taj isprobani običaj može i danas da pomogne. Mlađi malo u to veruju i ubeđeni su da su protivgradne rakete jedini spas. O tome kako se izvodilo kvočkarenje, Vidoje Vasić kaže:

- Najpre se u selu nalazila kvočka koja je piliće izlegla pre Blagovesti. Onda se ona, zajedno sa njima, stavljala u korpu, a pred sumrak najmanje tri čoveka su polazila da obiđu polja koja su nameravali da zaštite. Najčešće se branilo jedno selo, ali bilo je slučajeva da se istovremeno štitilo više sela.

Za sve to vreme, nekad je kvočkarenje trajalo satima, niko nije smeo da izusti nijednu reč. Ako je nešto trebalo da se kaže, činilo se to komuniciranjem uz pomoć olovke i hartije. Tek kad bismo se vratili na početno mesto i ostavili kvočku sa pilićima, mogli smo da progovorimo.
 

Deceniju učestvovao u ritualu zaštite useva: Vidoje Vasić

Dok je trajalo obilaženje polja, druga grupa od tri do pet ljudi išla je od kuće do kuće i od seljana tražila prilog izgovarajući reči: "Mi smo kvočkari, dajte prilog."

Na kraju su se nalazili na polaznom mestu i svi zajedno bi se uputili ka kući domaćina čija je bila kvočka. Tu se pravila gozba od sakupljenih priloga i trajala bi do ponoći.

- Ja sam uz Vidoja Vasića i Živorada Lukića prednjačio po broju učešća u kvočkvarenju. Mogu vam reći da je ono bilo uspešno i da nam je letina ostajala nepipnuta - svedoči Božo Tomić.

Bilo je slučajeva, istina retkih, da je neko od onih koji su nosili kvočku i piliće posle sedam-osam časova hoda progovorio koju reč. Vidoje Vasić tvrdi da bi toga leta grad nanosio velike štete letini.

Kvočkarenje se u azbukovačkom kraju i celom srednjem Podrinju održalo sve do pre tridesetak godina. Naglo je nestalo postavljanjem protivgradnih stanica.