Golgota samohrane nezaposlene majke
Čačanka Zorica Zimonjić, samohrana majka sedmoro dece, posle priloga na TV B92 prikazanog u februaru, prošla je pravu golgotu. Umesto da konačno reši svoje životne probleme, Zorica se našla još u goroj situaciji, jer je izgubila i socijalnu pomoć. Prihvatila je ponudu čoveka koji je navodno želeo da joj pomogne. Preselila se u drugi grad gde joj je obećan posao i stan, ispisala decu iz škole, da bi na kraju gladovali i jedva izvukli živu glavu iz Kragujevca. U njenom preseljenju posredovao je čačanski Centar za socijalni rad, kome se ovaj Kragujevčanin javio videvši apel na televiziji.
- Jedini razlog zbog kog sam pristala da odem iz Čačka je taj što je meni, ćerki i sinu koji su punoletni, ponudio posao u jednoj pivnici, čiji je vlasnik. Posao je značio siguran hleb mojoj deci. Rekao je da će nam obezbediti i smeštaj.
Desetak dana posle tog priloga na TV pozvala me je direktorka Centra Stana Marinković i to mi ispričala, na šta smo ubrzo zajedno, početkom marta, službenim autom Centra otišli da vidimo kuću.
Na prvi pogled sve je izgledalo dobro. Kuća koja se nalazi u kragujevačkom naselju Brasnica bila je veoma zapuštena ali sve se dalo srediti, pivnica je zaista postojala i kada smo otišli da to pogledamo, bila je puna gostiju.
Nas i direktorku Stanu srdačno je dočekao taj čovek. Bila sam presrećna jer ću konačno dobiti neki posao - priča kroz suze Zorica Zimonjić, čija sreća kraj Lepenice nije potrajala.
Seoba sirotinje
Zorica je već u aprilu ispisala decu iz ovdašnjih škola, spakovala na kamion svoje skromno pokućstvo i napustila Čačak, misleći da je gladovanju i bedi kraj.
- Uselili smo se u kuću u kojoj nije bilo vode, na sreću, od tog čoveka dobila sam 50 evra dok se ne snađem a još 50 sam zaradila kada me pozvao da očistim neke njegove lokale. Kupili smo ventile i vodovodne cevi i uveli vodu. Ostatak sam potrošila na hranu.
Kada smo se smestili, otišla sam do pivnice da vidim gde ću raditi, tada je nastao pravi pakao. Od tog čoveka nije bilo ni traga ni glasa. Obratila sam se šefu te pivnice i rekla zbog čega sam došla, on je samo odmahnuo rukom i kazao da je gazda otputovao u inostranstvo. Bila sam bez posla i bez novca - priča Zorica.
Zorica je danima odlazila u pivnicu tražeći vlasnika ili šefa kako bi bila primljena na posao, međutim, svi su je ignorisali. Kaže da se nakon toga dovijala na razne načine kako bi zaradila neki dinar čisteći po kućama. O neočekivanom razvoju situacije obavestila je direktorku Centra za socijalni rad u Čačku, međutim i ona je ignorisala njene pozive i SMS poruke sve dok je nije, veli, pod pritiskom jedne uticajne Čačanke pozvala.
- Bio je to strašan i mučan razgovor. Nagrdila me je najgorim rečima rekavši da je moja odluka bila da odem iz Čačka. Otišavši iz rodnog grada izgubila sam sva socijalna davanja koja sam pre toga imala, čak i dečji dodatak.
Definitivnu odluku da se vratim donela sam kada su u tu kuću, koja je imala od ranije ogromna dugovanja za komunalije, počeli da dolaze sumnjivi tipovi kojima je taj čovek dugovao i nisu bili nimalo prijatni prema nama. Svaki dan su dolazile razne inspekcije, tražili su ga iz policije i suda, tada sam shvatila da moja porodica tamo nije bezbedna - kaže ova žena.
Život od milostinje
Sa njom sada u iznajmljenoj kući u čačanskom naselju Suva Morava živi njeno petoro dece.
Stefan (15) je vrstan matematičar sa brojnim priznanjima, Lazar (14), takođe je dobar đak i svakodnevno ima zaduženje da sa gradske pijace donosi povrće sa humanitarne tezge Kola srpskih sestara. Najmlađi Andrej ima šest godina, Kristijana osam a Aleksandar 12, i svi oni žive od tuđe milostinje.
Zorica kaže da nema nikakva primanja, čak je izgubila i dečji dodatak. Boraveći u Kragujevcu nije blagovremeno predala papire u Čačku i ostala je bez jedinog izvora prihoda, na šta deca imaju pravo.
Direktorka Centra za socijalni rad u Čačku Stana Marinković rekla je za "Vesti" da ne oseća nikakvu odgovornost za nedaće koje su snašle porodicu Zimonjić jer je Zorica svojevoljno prihvatila da ode u Kragujevac i da preseljenje nije obavljeno u nadležnosti Centra.
- Sada mi je žao što sam uopšte posredovala u ovom slučaju, to nije moja dužnost.
Tačno je da smo zajedno otišle da pogledamo smeštaj i sve je izgledalo prihvatljivo, nisam ni slutila ovakav ishod. Poznajem problematiku porodice Zimonjić i želela sam da im se nađem na usluzi - kazala je Marinkovićeva, uz objašnjenje da je to bio lični čin.
Pomoć stigla iz Roterdama
Posredstvom Kola srpskih sestara u Čačku pomoć brojnoj porodici Zimonjić stigla je iz Roterdama. Darodavci su crkvena parohija Svete Trojice, oca Vojislava Bilbije u čije ime je pomoć deci uručila sekretar ovog humanitarnog udruženja, Aleksandra Vitković.
- Za početak doneli smo hranu, koja im je u ovom trenutku i najpotrebnija, povrće, sokove, brašno, ulje, šećer, ali i slatkiše kojima su se mališani najviše obradovali ali biće toga još. Važno je da ovoj ženi pomognemo da pronađe krov nad glavom - obećala je Aleksandra, koja se humanitarnim radom bavi već 10 godina.
Prosjaci sa fakultetom
Kolo srpskih sestara u Čačku ima brojne akcije ovog tipa a njihov magacin u ulici Braće Glišić svakodnevno se puni donacijama i skoro istovremeno pronalazi put do svojih korisnika, mladih, starih, bolesnih. Samo prošle godine OŠ "Vuk Karadžić" u Zvečanu na Kosovu, dopremljeno je četiri tone hrane, sredstava za higijenu, garderobe i školskog pribora.
- Neka se jave porodice koje imaju problem da nahrane i obuku svoju decu, teška su vremena, nije sramota nemati. Isto koliko je teško naći darodavce, nekada je teže pronaći one kojima je pomoć potrebna jer ljudi kriju svoju nemaštinu. Sve češće zbog gubitka posla fakultetski obrazovani Čačani dolaze po pomoć - kaže Bojana Jakšić, predsednica Kola srpskih sestara.
Pokloni za invalide
Trenutno se u magacinu Kola srpskih sestara nalazi više vrsta ortopedskih pomagala, invalidska kolica, šetaljka i dubak za odrasle, koji čekaju nove vlasnike. Za ovakva pomagala potrebno je izdvojiti i više stotina evra a ovde se mogu dobiti besplatno.
