Mogu li Canetovi i Mladićevi snimci na sud?
Privatni snimci razgovora koje je ratni komandant bosanskih Srba Ratko Mladić vodio sa brojnim sagovornicima, kao i snimci biznismena Stanka Subotića Caneta sa, kako tvrdi, bivšim ministrom policije Dušanom Mihajlovićem, izazvali su veliko interesovanje javnosti, ali i dilemu da li ti tonski zapisi mogu biti korišćeni u sudskom postupku kao validan dokaz.
Profesori Pravnog fakulteta Milan Škulić i Goran Ilić ocenjuju za Tanjug da privatno snimani telefonski razgovori mogu da budu korišćeni kao dokazni materijal u sudskom postupku samo pod posebnim uslovima, dok advokat Strahinja Kastratović smatra da se oni uopšte ne mogu koristiti.
U slučaju privatnog snimanja telefonskih razgovora sudska praksa nije ujednačena, a neophodno je proveriti i autentičnost audio ili video snimka, odnosno da li je ubačena ili izbrisana neka rečenica, naveli su Škulić i Ilić.
Kastratović, pak, tvrdi da razgovori snimljeni bez naloga suda nisu validni za sud. Ova dilema nije prvi put otvorena, niti su Canetovi i Mladićevi snimci prvi takvi koji se pojavljuju vezano za sudski proces.
Pre pet decenija, ondašnji sudija, a kasnije advokat, Ilija Radulović, vodio je proces koji je Vuk Drašković opisao u svom romanu "Sudija". Tada je, na osnovu magnetofonske trake, protiv Nebojše Ivkovića pokrenut postupak za uvredu predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.
Radulović je bio prvi sudija koji je zatražio mišljenje profesora etike da li je uopšte dozvoljeno saslušati traku. Zaključak je bio da je to neprihvatljiv čin koji bi proizveo dalekosežne negativne posledice.
Profesor Škulić smatra da treba razlikovati slučaj kada sudija naredi da se snimaju razgovori, u istrazi i procesima za neka krivična dela poput organizovanog kriminala. On ukazuje da je, međutim, mogo osetljivije pitanje kada je neka osoba privatno snimala neke razgovore.
On je podsetio da su poslednjim promenama Zakonika o krivičnom postupku, iz septembra 2009. uvedena neka pravila "kada snimci, kako audio, tako i video, pod određenim uslovima mogu biti dokaz".
"Tu je, u suštini, poseban uslov da se ne sme raditi o krivičnom delu", rekao je on objašnjavajući da "ako neko vrši krivično delo time što snima neke razgovore, onda tako nešto ne može biti dokaz".
Škulić je i dodao da "ako to nije u pitanju, onda snimak može biti dokaz pod nekim uslovima, a najvažniji je da je osoba koja je snimana, izričito ili prećutno, dala saglasnost da bude snimana".
"Ako nije tako, onda to, takođe, ne može biti dokaz", naveo je on dodajući da "s druge strane, postoji situacija kada osoba koja je snimana nije dala saglasnost, ali je neka druga osoba, koja je, takođe učestvovala u razgovoru, ili bila na nekom snimku dala saglasnost".
Ilić kaže da se u slučajevima Mladića i Subotića radi o snimcima koji su privatno napravljeni dodajući da se tu "može postaviti pitanje da li se tako nešto može koristiti u krivičnom postupku".
"Generalno, takve zabrane nema, a ono što bi, kao i za svaku drugu istragu, a ovo se u procesnom smislu može nazvati istragom, trebalo bi utvrditi da li je sadržaj snimka verodostojan", objašnjava Ilić.
Advokat Strahinja Kastratović smatra da ne postoji mogućnost da se privatno snimani telefonski razgovori koriste kao dokaz u sudskom postupku ukoliko prethodno nije bilo naredbe istražnog sudije. On kaže i da privatno snimani razgovori u kojima se sagovornik "navodi ili navlači da nešto kaže", takođe, nisu validni za dokazni postupak.
