"Forin polisi": Srbiji za priznanje Kosova fInansijska i vojna pomoć SAD?
Edvard P. Džozef objavio je na sajtu časopisa "Forin polisi" autorski tekst kao predlog "nove zapadne strategije" za Kosovo, po principu "štapa i šargarepe".
Džozef, koji je vanredni profesor američkog Univerziteta Džon Hopkins, u tekstu tvrdi da je Srbiji za priznanje nezavisnosti Kosova umesto "kompenzacije" potrebno ponuditi "afirmaciju", odnosno značajne ustupke i finansijsku i vojnu pomoć SAD, a u slučaju da srpski predsednik Aleksandar Vučić odbije ili sabotira novi pristup - "neprijatnu alternativu", odnosno "kaznu" u vidu jače podrške kosovskoj vojsci, angažmana na priznavanju nezavisnosti i uskraćivanja Srbiji razvojne pomoći iz EU.
Viši saradnik Škole za napredne međunarodne studije ovog poznatog univerziteta iz Baltimora se u tekstu pod naslovom "Srbiji potrebno kosovsko poštovanje, a ne zemlja" poziva prvo na Prespanski sporazum postignut između Atine i Skoplja o uspostavljanju imena Severna Makedonija koji "uklanja sve prepreke budućnosti ispunjenoj poštovanjem i saradnjom između dva bivša protivnika", ističući ulogu grčkog premijera Aleksisa Ciprasa u "prevazilaženju decenija ogorčenosti" putem ovog "prelomnog sporazuma".
Američki profesor, koji je deset godina bio aktivan u regionu Balkana i na Kosovu bio tokom NATO bombardovanja 1999, konstatuje da "Srbija i Kosovo i dalje ostaju zaglavljeni u međusobnoj netrpeljivosti" i navodi da je "upravo propao napor, koji je Evropska unija vodila, a SAD podržavale, za postizanje sporazuma o podeli između predsednika Srbije i Kosova, izazivajući nacionalističke stavove i kontraoptužbe".
On ocenjuje da "popunjavanje praznine oko politike vezane za Kosovo - najstarijeg sukoba u regionu koji i najviše uznemirava - pitanje koje mora hitno da se reši".
"Do sada se zapadna strategija u pogledu Kosova zasnivala na pogrešnoj pretpostavci: nečemu što je viđeno kao potreba da se srpskom predsedniku kompenzuje to što vodi zemlju kroz gubitak bivše pokrajine. Podela će Srbe ostaviti da se nose sa večnom nepravdom, opterećujući njihove odnose sa Kosovom i drugim susedima", tvrdi Džozef, navodeći da Srbi vide Kosovo kao "neopisivo srce i dušu srpske nacije".
On smatra da kao "u slučaju Makedonije, rešenje kosovskog problema leži u priznanju u punom smislu te reči".
"Kako bi se omogućilo da Srbija prizna nezavisno Kosovo u okviru sadašnjih granica - što je jedini stabilizujući ishod - Kosovo mora da prizna legitimitet srpske tvrdnje. To znači zamenu 'kompenzacije Srbije' suprotnim ciljem: afirmacijom Srbije. Nova zapadna strategija imaće za cilj da očuva, poštuje i učini dostojnom održivi srpsku vezu sa Kosovom, u kontekstu punog, međusobnog priznanja", navodi Džozef.
"Vučićev izbor će biti ili da pregovara o časnom rešenju koje vodi Srbiju ka EU do 2025. ili da gleda kako SAD i ključne evropske prestonice predstavljaju ''Kosovo 2025'', intenzivan napor na izgradnji države. Umesto da Ministarstvo odbrane Srbije ostvari specijalan, potencijalno unosan odnos sa Pentagonom, ta privilegija bi otišla Kosovu", navodi Džozef.
Džozef piše da bi se Vučić iz uloge "faktora stabilnosti" našao u ulozi još jednog za Zapad "zamenjivog, problematičnog balkanskog političara".
On zaključuje da bi "Vučiću bilo pametno da iz osnova ponovo promisli o sopstvenom pristupu Kosovu" i tvrdi da je "istina da Kosova kakvo su Srbi nekada znali - pokrajina koja je odgovarala srpskim gospodarima - odavno nema", ali da "srpska istorija neće blagonaklono gledati na lidera koji se odrekao polaganja prava Srbije na celokupno mitološko otadžbinsko Kosovo zbog nekoliko nevažnih opština".
Za Beograd je bolje, zaključuje Džozef, da uz vođstvo SAD i pomoć EU dođe do ovakvog dogovora koji bi očuvao sponu Srba sa Kosovom, a bez tereta da njime vladaju.
