Srušiću Tadića zbog nuklearki

Ako je verovati bugarskom premijeru Bojku Borisovu na prošlonedeljnom susretu sa Borisom Tadićem u Varni, srpski predsednik je dogovorio učešće Srbije u izgradnji nuklearne centrale "Belene" u susednoj Bugarskoj. U nedostatku reagovanja srpskih zvaničnika, "Vesti" su u razgovoru sa Draganom Jovanovićem, kolumnistom "Nina" i jednim od najzaslužnijih što u Srbiji postoji moratorijum na nuklearke, potražile odgovor na pitanje da li je dogovor iz Varne dobar ili loš po Srbiju.

On nam sa Suve planine, gde gradi "svoju Jasnu Poljanu", poručuje:

- Srbija ne treba da učestvuje ni u kakvoj izgradnji nuklearnih centrala, pa i kada se one grade na tuđoj teritoriji. Na prvo mesto stavljam ekonomske, zatim geostrateške, pa tek na kraju ekološke argumente protiv nuklearki.

Precizirajte neke od njih.
- Izgradnja atomskih centrala je ekonomski neisplativa, traje od sedam do deset godina i košta oko pet-šest milijardi evra, dok odlaganje nuklearnog otpada košta bar još toliko.

S druge strane, njen vek trajanja je najviše oko 20 godina. U slučaju nekog akcedenta, ta centrala u Bugarskoj je toliko blizu da Srbija ne bi bila zaštićena od posledica. Da vas podsetim samo na Černobilj i na akcedent u američkoj nuklearnoj elektrani na Ostrvu tri milje. Dakle, ne postoje pouzdane nuklerane tehnologije.

Zagovornici tvrde da je to najčistiji način proizvodnje električne energije.
- Atomska centrala je zapravo fabrika za proizvodnju plutonijuma, a tek uzgred proizvodi struju. Znači, isplativa je samo za one države koje planiraju da imaju nuklearnu bombu i ne žele da zbog plutonijuma zavise od drugih.

U Srbiji je zabranjena gradnja nuklearnih centrala, ali je nejasno do kada, neki spominju 2010?
- Ja sam posle Černobilja uspeo da izdejstvujem da se donese Zakon o zabrani izgradnje atomskih centrala i to u ondašnjem komunističkom jednopartijskom parlamentu. Takav zakon nema nigde u Evropi i on je još na snazi! U njemu nema nikakve vremenske odrednice dokle važi zabrana. Uspeli smo, na opšte iznenađenje svih evropskih "zelenih". Sećam se da me je Petra Keli zvala, nije mogla da veruje da smo uspeli.
 

Kako vam je to pošlo za rukom?
- Imali smo na pravom mestu svog čoveka, doktorku Jelku Miljković, koja je bila predsednik tadašnje Komisije za zaštitu životne sredine i koja je izlobirala da se glasa za zakon.

Ali, još više od toga uticale su tadašnje okolnosti da je vojska bila zainteresovana za nuklearne podmornice.

Republike koje su se već tada, 1986/1987. pripremale za secesiju, znale su da će otcepljenje ići teže s vojskom koja ima takve podmornice, pa su glasali za moratorijum.

Znači, on i dalje važi?
- Zakon je preživeo četiri države i u svakoj su pokušali da ga ukinu.

Sada to pokušavaju Đelić i Škundrić, ali sam im preko novina poručio da će imati posla sa mnom, kao što sam i Koštunici i Đinđiću rekao da ću im srušiti Vladu Srbije ako pokušaju da grade nuklearke.

Srušiću i Tadića ako pokuša jer je krivično delo čak i lobiranje za nuklerani program. Ako treba, teraću ga do Strazbura!

Kako onda zadovoljiti potrebu za energijom ako se nuklearna tehnologija u potpunosti isključi?
- To je zakasnelo pitanje. Planeti nema opstanka, resursi su pri kraju i sad se kreće u rat za vodu.