Borba sa kolerom u ratnom paklu
Kada upoznate mladu osobu poput Tatjane Marojević, pomislite - ima nade. Za ovu zemlju, za ovaj narod, pa ako nije previše patetično - za ovu planetu.
Plemenita, ambiciozna, radoznala, otvorenog uma, savesna.
Tatjana ima samo 27 godina i već četiri godine kao medicinska sestra Lekara bez granica pomaže migrantima na balkanskoj ruti i spasava živote obolelih od kolere u Nigeriji.
Tatjana je završila Medicinsku školu u Beogradu i kaže da nikad nije imala ambiciju da bude lekar.
- Sestre su te koje sa pacijentima ostvaruju mnogo dublji kontakt i često provode i po 24 sata sa njima - priča nam lepa i komunikativna Beograđanka.
U Belgiju na studije
Jasne misli, konkretni planovi, posvećenost radu i stalno usavršavanje - to je recept kog se Tatjana drži.
Nakon što završi trogodišnju Višu medicinsku školu u Beogradu, upisaće tropsku medicinu u Belgiji.
- Master traje šest meseci, i posle Velike Britanije oni su za ovu oblast najbolji - objašnjava zašto se opredelila baš za Belgiju.
Za četiri godine, koliko je u Lekarima bez granica, dogurala je do supervizora medicinskih sestara. To podrazumeva da nove koleginice uvodi u posao i da ih nadgleda.
- Videla sam oglas na Infostudu za medicinske tehničare i prijavila se. Od 10 prijavljenih, jedino sam ja primljena. Prošla sam sve testove, a toliko sam bila uzbuđena da nisam čak ni pitala za platu.
Prethodno je, nakon završene srednje škole, završila šestomesečni pripravnički staž na prestižnoj Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Položila je i državni ispit i postala član Komore medicinskih sestra. A onda?
Onda tipična srpska priča - godine bezuspešnog traženja posla. Sve do oglasa za svetski poznatu nevladinu organizaciju Lekari bez granica.
Potreba za novim ljudima nametnuo je rat u Siriji koji je bio okidač da tzv. balkanskom rutom prema Zapadnoj Evropi krene na stotine hiljada ljudi, unesrećenih oružanim sukobima, ali i siromaštvom i generacijskim beznađem. A zdravstveno stanje migranata je uvek pod lupom - što zbog njih samih, što iz straha zemlje kroz koju prolaze da će sa sobom doneti neke zarazne bolesti.
Tatjana nijednog momenta nije imala strah da će u radu sa migrantima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Grčkoj biti izložena riziku.
- Migranti najčešće boluju od respiratorne infekcije i kožnih bolesti, kao što su vaške. Sretali smo se i sa malarijom, ali to su doneli iz svojih zemalja - razbija Tatjana bar malo predrasude.
Stidljivi muškarci
Od izbijana rata u Siriji, prve dve godine su među migrantima dominirali Sirijci i Palestinci, a poslednje dve, kaže, to su Avganistanci i Pakistanci.
Komunikacija sa njima zavisi od grupe do grupe. Da se ta jezička barijera sa onima koji se ne služe engleskim prevaziđe, zaduženi su kulturni medijatori - prevodioci. Oni se najčešće angažuju od starijih migranata koji su ovde dobili azil i vladaju engleskim, ili su iz mešovitih brakova, recimo otac Sirijac, a majka Srpkinja ili naši koji su studirali arapski.
Sa darom za jezike, Tatjana je vremenom čak i naučila da razlikuje dijalekte arapskog. Kulturološke razlike su ipak u početku najveći problem.
- Nasmejem se svaki put kada treba da ih pregladamo. Prođe 10-15 minuta dok im objasnite kako treba da se skinu do pasa. Zanimljivo je da su žene otvorenije, dok su njihovi mladi muškarci baš stidljivi.
Nije to samo zbog muslimanske kulture, već i zbog činjenice da nikad ranije nisu bili kod lekara.
A ako je i bila nekad agresivana situacija zbog nepoverenja, ona je ostala na verbalnom nivou.
- Kada shvate da je to za njihovo dobro, onda je sve lakše i vremenom se naviknu da nekada u medicinskom timu, od lekara do sestara, budu samo žene - dodaje.
Lekari bez granica rade van kampova, pružaju primarnu zdravstvenu uslugu ljudima koji ne žele da se registruju, već nastoje da Srbiju prođu samo kao tranzitnu deonicu na putu ka zapadnoj Evropi.
- Mi im pružamo i psihološku podršku. Ali ako je reč o ozbiljnijoj bolesti, onda im objasnimo da moraju da se registruju da bi mogli da ih pošaljemo u ustanovu koja pruža i tercijalnu zdravstvenu zaštitu.
Naravno da se majka Dragana, kao i svaka majka, brinula kako će joj ćerka sve to izdržati. A tek kada se Tatjana prijavila da bude deo tima Lekara bez granica u Africi, majčina zebnja se dodatno pojačala, dok su stariji brat i sestra, Branko i Tamara, znali da će ona sve pregurati.
- Prošle godine od septembra do decembra radila sam u Nigeriji kao menadžer medicinskih sestara i bila zadužena za kampove i projekat suzbijanja kolere - kaže nam kao da govori o nekoj virusnoj infekciji grla.
Crni humor
Brzo nas razuverava da kolera nije smrtonosna bolest kada se na vreme otkrije, spreči dehidatracija tela i uvede režim higijene.
Uz sve to, Tatjana je bila u severnom delu Nigerije gde se vode oružani sukobi. Ali ništa od toga na nju nije toliko uticalo za tri meseca boravka u najnaseljenijoj afričkoj zemlji, koliko ljudi i njihova dobronamernost.
- Tamo ima i muslimana i hrišćana. Nemaju samo jedno zanimanjem, već rade više poslova. Slični su našem mentalitetu, veoma su sposobni i otvoreni za komunikaciju - priča nam energična Tatjana.
Ona je "pod sobom" imala 140 sestara, bolničara, lekara i nutricionista u tri kampa u gradu Maiduguri. O tome da je u vreme SFRJ dosta Nigerijaca dolazilo da studira u Beogradu, Tatjana ne samo da je upoznata već nam otkriva da u Bloku 70, na Novom Beogradu, postoji i mala Gospel crkva, gde odlaze Nigerijci koji su ostali u Srbiji posle studija.
- Neverovatno je koliko poznaju imena svih naših fudbalera, znaju košarkaše, Đokovića. Sport prosto obožavaju.
Tatjana sa oduševljenjem priča koliko je kultura Nigerijaca bogata i kako je narod očvrsnuo u svakodnevnoj borbi sa stresom.
- Imaju sličan mehanizam samoodbrane poput nas. Uvek se šale na svoj i tuđi račun. Crni humor im je dosta zastupljen, ali su uvek dobronamerni i nikada se nisam osećala kao beli čovek u Nigeriji.
Za nekoliko godina rada na terenu sa migrantima i obolelim u Nigeriji sazrela kao osoba, kao medicinska sestra i kao menadžer. Nije želela da joj se saradnici u Africi obraćaju sa Vi, da imaju strah od nje.
- Ponašala sam se onako kako bih volela da se moji pretpostavljeni ponašaju prema meni. Zabranila sam im da mi govore boš. Međusobno smo uspostavili odnos poverenja. Znala sam da će posao biti odrađen i kada nisam sa njima, a oni su znali da sam im 24 sata na raspolaganju i da ne postoje glupa pitanja. Otkrili su mi da su se plašili da prethodne menadžere pitaju i za tako uobičajenu stvar kao što je promena smene.
Tako je Tatjana, bez obzira na težinu posla, a jedan kamp je imao više od 100 kreveta, odlazila nasmejana na posao. Zahvaljujući dobroj saradnji sa Nigerijcima, njihovoj spremnosti na svakodnevno učenje i posvećenosti, uspeli su da zaustave umiranje, pa poslednjih sedam nedelja nije bilo nijednog preminulog pacijenta. To je na kraju dovelo do zatvaranja kampa, i taj rezultat je najveća satisfakcija za mladu ženu koja je iz drugog kraja sveta došla da pomogne i leči obolele od kolere. A i suze domaćina na ispraćaju mlade Beograđanke dovoljno govore.
Smrt deteta najteže pada
Tatjana s ponosom priča kako su ženu u devetom mesecu trudnoće obolelu od kolere uspeli da porode, a da bebu nekontaminiraju i majku potom bezbedno prebace u bolnicu. Zbog velike nuhranjenosti, a Lekari bez granica imaju u Nigeriji i stalan kamp posvećen iskorenjivanju ove pojave, Tatjana je imala priliku da vidi bebu, starosti od 50 dana, obolelu od kolere. Toliko je bila neuhranjena da je izgledala kao tek prevremeno rođena beba koja ne teži ni kilogram. Nakon prvog srčanog zastoja uspeli su da je povrate ali, nažalost, ne i posle drugog.
- Za ceo tim je najteže kada dete umre. Vremenom sam razvila sistem da kada radim, a imate recimo 100 pacijenta i dođe do smrtnog ishoda, ne možete da se prepustite tugovanju, već morate da nastavite dalje zbog drugih pacijenata - priča Tatjana.
U tom pshiloškom tesnacu, dosta joj je pomogla i koleginica Lu iz Australije, koja je u kampu radila kao terenska koordinatorka. Ona nije medicinski radnik, ali upućene jedna na drugu uspevale su da nađu reči utehe.
Nova godina u Beogradu
Boravak u Nigeriji za mladu Beograđanku doneo je nova prijateljstva. Filip je Nemac, stručnjak za humanitarno pravo, koji posreduje kada treba da se pregovara sa vlastima ili kada se želi poslati neka poruka u javnost. Tu je i Lu, Australijanka, terenska koordinatorka. Njih troje se često viđaju u Briselu, gde je centrala Lekara bez granica i gde se organizuju stručni seminari za zaposlene.
- Naravno da su dolazili i kod mene u Beograd. Bili su ovde za Novu godinu. Proslavili smo je na Dorćolu u jednom restoranu sa rok muzikom. Oduševljeni su i ljudima i ambijentom i hranom.
I Tatjana ima otvoren poziv da poseti Berlin i daleku Australiju i to će sigurno učiniti kada se poklopi slobodno vreme ova tri humanitarna radnika.
I prijateljstva sa Nigerijcima ne samo da se ne zaboravljaju, već se i neguju.
- Bar jednom mesečno se čujem sa nekim kolegama. Oni mi obavezno čestitaju rođendan, ispričaju kako napreduju u poslu.
Bez šanse za mlade
Tatjana trenutno sebe ne vidi u srpskom zdravstvu. Jasno je i zašto.
- Ne daju se šanse mladim ljudima da pokažu šta znaju. U Lekarima bez granica sam upravo dobila priliku za to. I kada vide da ste otvoreni za nova znanja i stalno usavršavanje oni vam otvaraju vrata, pružaju priliku za napredovanje. Pored medicinskog znanja dobila sam priliku da učim logistiku, nabavku, resurse...
Oduvek Kalimero
U četvrtom razredu srednje škole, sa svojom ekipom, Tatjana je bila prvak u Srbiji u pružanju Hitne pomoći. Upravo ova urgentna delatnost, brzo misleće i sigurne reakcije u pružanju zdravstvene pomoći, oduvek su privlačile mladu Beograđanku. Priznaje da je i avanturističkog duha.
- Uvek sam odmah reagovala na nepravdu, poput nekog Kalimera.
Balkanska ikonografija u Africi
U prvim danima Tatjaninog boravka u Nigeriji, sa koordinatorkom Lu krenula je na teren. U jednom momentu, nedaleko od njih, začula se pucnjava. Po protokolu Lekara bez granica u takvim situacijama nema stajanja i čekanja već se ekipa odmah vraća u kamp. Lu je novu koleginicu upitala da li se uplašila. Tatjana joj odgovara da ona dolazi sa Balkana:
- Kod nas se stalno puca, za slavu, za svadbu, za rođenje deteta. Tada su se nasmejali i Lu i vozač Nigerijac. Tako da sam se tu sa njim i kulturološki našla, jer i Nigerijci takođe pucanjem iz vatrenog oružja obeležavaju značajne događaje u svom životu.
Idu joj jezici
Tatjana odlično govori engleski . Trenutno uči francuski, a služi se i španskim. U šali kaže da osnovu za ovaj jezik vuče od španskih serija, a da ga je razradila u kontaktu sa kolegama iz Južne Amerike.
Hrabra mala duša
U Sjenici prošle godine bila je organizovana vakcinacija protiv malih boginja za decu migranata. Zahvaljujući kulturalnim medijatorima uspeli su da uspostave kontakt sa roditeljima, jer su i migrantska deca, baš kao i sva ostala deca sveta, uplašena kada vide iglu.
- Smislili smo način kako da sve to odradimo kroz igru, a pomogao nam je i jedan mališan od nekih sedam-osam godina. Ušao je prvi i vakcinisao se, da bi izašao među drugare kao snažan dečko. Posle je sve vreme sedeo sa nama, hrabreći drugu decu da se vakcinišu. Ova mala hrabra duša nam je znatno olakšala i najviše ulepšala taj radni dan - priseća se Tatjana.
