Hiljadu puta pred dželatima
Godinama je njegova neizvesna sudbina punila stupce novina širom Evrope. Da li će ostati živ ili će mu Al Kaida odseći glavu kao trofej u svom sukobu sa Zapadom? Više od tri godine sudbina francuskog Srbina Svetozara Serža Lazarevića visila je o koncu, zaviseći od volje grupice islamskih ekstremista u pustinji Malija.
Za vreme svog zatočeništva izgubio je preko 20 kilograma, ali je uspeo u najvažnijem - ostao je živ.
Nakon neviđenog zlostavljanja, oslobađanja i potrage za istinom, Lazarević i dan-danas pokušava da vrati život u normalu, a u ispovesti za "Vesti" prepričava šta mu se dešavalo i kako je preživeo otmicu Al Kaide Magreba, kada su mu svi davali nula šansi da preživi.
Godinama sam, na obodu pustinje Sahare na severu Malija, okružen ekstremistima kojima uzeti ljudski život nije ništa, ova neverovatna priča o preživljavanju, nalaženju snage da se izbori sa najgorim izazovima, pronalasku Boga i spasenju i povratka u život koji je izgubio godinama ranije, svojevrsno je svedočanstvo o snazi ljudske volje i želji da se preživi.
Upad u hotel
- Otišao sam sa prijateljem Filipom Verdonom, Francuzom, u grad Hombori u Maliju, novembra 2011. godine. Imali smo zadatak da napravimo cementaru, a prvo je trebalo da nađemo lokaciju u ovoj zemlji subsaharske Afrike. Dobili smo odobrenje predsednika Malija da putujemo zemljom i tražimo najpogodnije mesto za cementaru. Čim smo stigli u Hombori, krenuli smo prvi dan da razgledamo teren. Išli smo sa obezbeđenjem koje nam je dodeljeno, da tražimo rude oko ovog grada. Drugi dan smo isto pregledali teren, a uveče smo otišli sa predsednikom opštine na večeru, van grada, posle čega smo se vratili u hotel u kojem je bilo još Francuza, ali i Italijana - prepričava Lazarević šta je prethodilo otmici.
Hombori je mali gradić sa nešto više od 20.000 stanovnika. Niko nije znao ili pretpostavljao da će ovaj gradić u pustinji postati bojno mesto između francuske armije i islamskih terorista, a da će se jedan Srbin naći u središtu tog okršaja.
Nakon povratka sa večere, on i Filip su otišli u sobe da spavaju, ne znajući da su jedini gosti hotela.
- Oko pola dva, dva noću upali su nam u sobe. Otmičari su razbili vrata i uhvatili nas na spavanju, izvukli iz soba i ubacili u kamion. Pomislio sam odmah da pružim otpor i probam da pobegnem, ali sam se setio Filipa i pomislio šta će biti sa njim, pa sam ostao miran. Spakovali su nas na vozilo i dali nešto da se pokrijemo, te stavili lisice na ruke, a čaršave na glave. Tako su nas odvezli, a koliko sam video, oteli su nas ljudi iz lokalnog naroda Tuarezi. Oni su nas predali Al Kaidi - priseća se dramatičnih detalja.
Zabio sebi kolac
Dok su se vozili kroz hladnu pustinjsku noć u jednom trenutku je primetio da su se zamenili ljudi koji su ih oteli, a da su ih preuzeli drugi. Posle sat, dva vožnje predali su ih Al Kaidi. Nakon još dva sata vožnje stali su. Skoro je svanulo i tada je prvi put video gde se nalaze dok su se otmičari molili. Bili su u pustinji sa slabom vegetacijom, dok se na obzorju pojavljivalo sunce.
- Primetio sam da je dvadesetak otmičara. Šapnuo sam Filipu da odmah pobegnemo, jer će posle biti kasno. Međutim, video sam da su tri, četiri obruča otmičara oko nas udaljena i shvatio sam da ne bismo mogli daleko da odmaknemo. Kada su kidnaperi primetili da pričamo i da razgledamo okolo, dobio sam prvi put batine. Potom su otmičari satelitskim telefonom uspostavili kontakt sa francuskim vlastima - priseća je Lazarević.
Uskoro su stigli i u logor, u kojem će provesti sledećih 1.112 dana.
- Sa Filipom sam bio zajedno 15 meseci. Onda su ga ubili. Telo mu je nađeno tek posle šest meseci - kaže ovaj francuski Srbin, govoreći o svom prijatelju kome je Al Kaida odrubila glavu u znak odmazde zbog intervencije francuske vojske u Maliju.
Odmah po dolasku u kamp počela su zlostavljanja.
- Prvo su me trovali teškim metalima, a u zarobljeništvu su me zračili gama-zracima. Vodili su me gotovo svakodnevno na lažna streljanja. Stave mitraljez, mislim gotovo je, a oni me tako drže po dva, tri sata, repetiraju oružje i onda - ništa. Vrate me u kamp. Dođu potom sa pištoljima i kao da će da pucaju, ali me ne ubijaju. Svaki dan mi je bio kao da je poslednji. Sećam se da sam 28 dana tokom 2013. godine bio vezan lancima. Maltretirali su me toliko želeći da počinim samoubistvo. Mučenja su bila tolika da nisam mogao više da izdržim. Napravio sam kolac, pa sam ga zabio sebi u stomak, koristeći kamen, nadajući se da ću uspeti da ga probijem do srca. Samo me je Bog spasao.
Tokom godina mučenja i zarobljeništva u logor u kome je bio Lazarević dovođeni su i drugi oteti Francuzi, koji bi se pojavili i posle nekog vremena odlazili. Oslobođen je decembra 2014. godine, posle više od tri godine zatočeništva.
Borba za ušteđevinu
- Oko devet ujutru su me otmičari predali drugoj grupi ljudi. Ušao sam u kamionet i vozili su me dva, tri sata. Zaustavili su se u jednom trenutku i rekli mi da izađem i da sam slobodan. Nisam im verovao, jer su mi stalno pričali - pustiće me, pustiće me. Rekao mi je taj vođa ponovo: "Sad si slobodan." Potom su otišli. Za 20 minuta pojavila se francuska vojska, stavili su mi pancir, pa u kamion i u bazu vojske Francuske u Maliju - kaže Lazarević, koji nije mogao da poveruje kako je slobodan i da će se izvući iz pakla Afrike.
Tamo se oprao posle toliko godina i koliko-toliko osvežio.
- Došao je obaveštajac da me sasluša. Njemu sam ispričao šta se godinama dešavalo, šta je bilo sa Filipom i gde sam u odnosu na tu bazu, mislio sam da sam bio čuvan. Uveče sam spakovan u avion i za Niger. Tamo su me sačekali francuski ambasador i predsednik Nigera, koji je pomogao u pregovorima oko mog puštanja. Večerao sam sa ambasadorom i predsednikom, kome sam zahvalan za pomoć. Potom sam ukrcan u avion i pravac Francuska.
Kada je avion u kojem je bio dotakao pistu u Parizu, Lazarević je znao da je stvarno slobodan.
Sa njim je bila ćerka Diana, koja je ocu krenula u susret i dočekala ga u Nigeru. Na pisti ga je sačekao tadašnji predsednik Fransoa Oland.
- Najviše me u svemu uznemirilo to što moja Srbija, čiji sam takođe državljanin, ništa nije pomogla u mom oslobađanju. Posle pompe i slikanja, pušten sam da idem gde želim. Malu sam pomoć dobio od francuske države. Sada sam kod majke, kod nje živim. Povratio sam se malo, ali noćne more me i dalje muče. Jurim papire, dokumenta, kao da sam umro, a ne da sam bio otet, tako se francuska birokratija ponela prema meni. Borbu vodim i pet godina od oslobađanja. Nakon 1.112 dana mučenja i lažnih streljanja, sve sam preživeo, ali sada nastavljam borbu da mi se isplati nadoknada i da podignem ušteđevinu iz banke koju su mi bankari uzeli. Još se sudim. I u Srbiji se borim za svoja prava. Napisao sam knjigu o svom iskustvu, kako bi javnost čula moju priču. Nije trebalo živ da se vratim, ali eto jesam - završava Serž Lazarević svoju priču za "Vesti".
U Sahari susreo Boga
Svakodnevna mučenja, zlostavljanja, izgladnjivanje uticali su na Lazarevićev um, halucinacije su postajale sve češće, a usamljenost u logoru sa teroristima Al Kaide usred Afrike bi slomila svakog.
- Dobijao sam dnevno litar vode i hleb. Na tome sam živeo. Bio sam prinuđen da jedem crve, sve na šta sam naišao, a da je jestivo. Tamo, u pustinji Malija, tamo sam sreo Boga. Zmije su bile oko mene, škorpije koje sam jeo. Od toga mi je toliko pozlilo da sam mislio kako ću umreti. Ali nikako da umrem. Preživeo sam i ustao na noge. Kada su otmičari videli da sam živ, da nisam umro, zvali su me šejtan, đavo, nisu mogli da veruju - prepričava najdramatičnije trenutke svog zarobljeništva.
I dalje sklapa kockice
Lazarević je rođen u Beogradu 1963. godine. Sa sedam godina je sa roditeljima otišao da živi u Parizu. Bavio se građevinom i onda sa prijateljem otišao u Afriku da radi. Nije bio u BiH i na Kosovu tokom ratova, kao što su neki pričali.
- Još nisam prozreo šta je pozadina cele priče, zašto smo ja i Filip oteti. To mi je i dalje enigma, pa još uvek pokušavam da sklopim kockice cele priče. Mislim da tamošnja Al Kaida nije imala tu moć i oružje da nas otme. Pretpostavljam da su nas lokalci oteli i prodali Al Kaidi, ali za to nemam dokaze - navodi Lazarević.
Otmičari izginuli
Godine mučenja Lazarević je preživeo, ali njegovi otmičari su ostali da se suprotstave moći francuske armije.
- Kako mi je posle francuska vojska rekla, od tih oko 500 pripadnika Al Kaide Magreba, koji su me čuvali tokom godina, skoro svi su izginuli, to su mi rekli oficiri vojske - kaže Serž.
Poslednji talac
Nakon što je francuski planinar Herve Guordel ubijen u Alžiru 2014. godine, a nekolicina prethodno oslobođena, Lazarević je bio poslednji Francuz talac Al Kaide. I oslobođen je.
- Život je divan kada si ponovo slobodan. Zaboravio sam kako izgleda sloboda, ali nikad ne treba zaboraviti da biti slobodan znači brinuti o sebi gde god odete. Budite oprezni, jer je sloboda dragocenija od bilo čega - rekao je Lazarević, pošto se posle tri godine iskrcao iz aviona u Francuskoj.
Sličnu poruku, dok je stajao pored njega, dao je i tadašnji francuski predsednik Fransoa Oland.
- Želim da dam jasnu poruku svim svojim sunarodnicima koji se mogu naći u rizičnim zonama širom sveta. Izbegavajte da idete u mesta gde možete biti kidnapovani - poručio je Oland nakon uspešne akcije oslobađanja Svetozara Serža Lazarevića iz pakla Al Kaide u Africi.
