Slobodan Milošević - lične i političke drame (23): Lekcije u sudnici
Optužnica da su sva zlodela u građanskim ratovima devedesetih činjena da bi se realizovalo stari projekat o "Velikoj Srbiji", bila je jedna od besmislenijih, ali među najpogubnijima protiv Miloševića. Još mučnija, od "družbe" o "Velikoj Srbiji" bila je optužnica za - genocid u Srebrenici - piše Đuro Zagorac u knjizi "Slobodan Milošević - političke, sudske i lične drame".
Zajednička država
Bilo je vidljivo da se pod "zločinačkim udruženjem" podrazumevaju Srbija i Srbi, da su u pravu oni koji na tu okolnost ukazuju od obelodanjivanja optužnice. Sam Milošević je upozoravao da oni "ne sude Srbiji zbog njega, nego njemu zbog Srbije".
Ubrzo se i Džefri Najs, zastupnik optužnice, mogao uveriti da se Milošoveć za ovu tačku dobro spremio, stekao priliku da trijumfuje. Uz pomoć tri svedoka, srpska akademika (Čedomir Popov, Mihailo Marković, Kosta Mihailović), podučio je Najsa i sudije istoriji, učinio optužbu besmislenom, piše Zagorac i daje nekoliko podsećanja sa suđenja.
- Da li je "mala Srbija" nekad imala priliku i da stvarno postane veća, "Velika Srbija" - upitao je optuženi Milošević, svedoka, istoričara Popova, a ovaj je odgovorio: "Prvu i jedinu ideju o stvaranju "Velike Srbije" sugerisale su savezničke sile u Prvom svetskom ratu, Velika Britanija i Francuska ponudile su više nego što su Srbi ikada dotle imali: Bosnu, Srem, Istočnu Slavoniju, Banat i deo Dalmacije. Srbi ovo nisu prihvatili, već su išli za svojim ratnim ciljevima iz Niške deklaracije... Srbi su se opredelili za zajedničku državu sa Hrvatima i Slovencima i odrekli se, zarad nje, svog dotadašnjeg priznatog međunarodno-pravnog subjektiviteta".
Dva miliona žrtava
- A koliko je bilo srpskih žrtava za prvu i drugu Jugoslaviju, sledilo je Miloševićevo potpitanje svedoku Popovu. Sudija se pobunio da to nije relevantno, ali je na kraju popustio.
- Oko dva miliona ljudi - odjeknuo je sudnicom odgovor srpskog akademika Popova.
- Da li će taj narod uložiti napore da očuva tu državu ili će pokušati da ostvari ideju, koju je istorijski odbacio - poentirao je Milošević.
A u priču o "Velikoj Srbiji" uvedeni su bili i "Načrtanije" Ilije Garašanina (iz 1844) i Memorandum Srpske akademije nauka (iz 19879).
Koliki je napor tužilaštvo učinilo da bi proniklo u suštinu, vidljivo je na prvo čitanje. Prepisane su ocene izrečene kroz hrvatske ratne medije.
A koliko je Memorandum (nedovršeni projekat Akademije) bio dokaz za zločinačko velesrpstvo? U njemu su izneta dva ključna zalaganja. Prvo je bilo - da se poslanici Saveznog veća biraju na slobodnim izborima, jedan čovek, jedan glas, i drugo - da Srbija ekonomski zaostaje iz razloga što se cene poljoiprivrednih proizvoda i električne energije drže pod kontrolom države, a cene industrijskih proizvoda se formiraju tržišno, slobodno.
Zapad, koji nam je poklonio građansku demokratiju i slobodno tržište, najočitije je potvrdio da zalaganje srpskih akademika nije bilo rušilačko, već naprotiv. Znali su to i oni u Hagu, samo neće (ne smeju) da priznaju, piše Zagorac.
Govor odbrane
Podršku, sa skromnim medijskim odjekom, ali sa ugledom "savesti čovečanstva", Milošević je imao u Međunarodnom komitetu koji se samoorganizovao, po savesti i o svom trošku. Taj skup istaknutih stvaralaca iz više zemalja, moralno je branio Miloševića. U njemu su prednjačili Amerikanac Remzi Klark, Britanac Harold Pinter, i Austrijanac Peter Handke.
Oni su izdali i knjigu "Govor odbrane", a u predgovoru Pinter je napisao: "Američko-natovski tribunal koji sudi Slobodanu Miloševiću, u svakoj je prilici pokazivao svoju nelegalnost. Nemoguće je bilo u ma kojem momentu uzeti ga ozbiljno - kao sud međunarodne pravde. Miloševićeva odbrana je moćna, ubedljiva, i nemoguće je odbaciti..."
Ovo je naglašena pohvala, ali je izrečena tvrdnja bitnija. Pinter je, u zaštiti Miloševića, posebno naglašavao greh vodećih zapadnih političara.
Oni, po Pinteru, nisu zainteresovani za istinu, što najviše vređa, već isključivo za moć i njeno održavanje. Za Ameriku, ovaj mislila, koji se okitio i Nobelovom nagradom, kaže da sprovodi "klinčku manipulaciju" vlastima širom sveta, pretvarajući se da je snaga univeralno dobro.
Neočekivane simpatije
Satanizacija kroz svetske medije bila je stalni pratilac Miloševića. Ona mu je donosila negativnu slavu i pogoršavala njegovu poziciju u Hagu. Da se potpomogne njegova odbrana nije bilo sredstava, a još manje voljnosti, piše Zagorac i ocenjuje.
- Iako se u Hagu nije sudilo samo njemu, država je ostala gluva i nema. Sa izručenjem, ona ga je i sahranila. Cenila je da optuženog nema ko da žali, pa je bio omogućen tv-prenos suđenja, što je, međutim, značajno doprinelo da on u Srbiji ostane nezaboravljen. I više od toga. Ispoljavala se radoznalost za prenose sa suđenja i sažaljenje. Neočekivano je sticao ljudske, ali političke simpatije. Najveću podršku mu je pružilo udruženje "Sloboda". Njeni aktivisti su sa entuzijazmom i znalački prikupljali dokaze za odbranu
Banditska akcija
Pinter je šokirao javnost još ranije, u vreme NATO bombardovanja SRJ, kada je tu agresiju nazvao "banditskom akcijom". Tada je izjavio i da ga je "sramota što je Britanac". Na Pintera su se obrušili mediji, a on je svoj gnev posebno izlio na američku spoljnu politiku, kad je izjavio sledeće: "Ljubi me u dupe, ili ću te udariti u glavu. Milošević je odbio da poljubi američku stražnjicu i Klinton je udario srpski narod u glavu, sa katastrofalnim posledicama za Kosovo."
