Da mi je decu da zagrlim
Najemotivniji trenutak obeležavanja 20 godina od NATO agresije na SRJ u Nišu bilo je obraćanje penzionisanog deminera i zastavnika prve klase iz tog grada Slađana Vučkovića (53). On je na samom početku rata ostao bez obe šake i noge kada je pokušao da deaktivira kasetni projektil.
Slađan je priznao da mu je najteže bilo da se pomiri s tim da više nikada neće moći da zagrli svoju decu.
- Sećam se eksplozije i dima, i kako pokušavam da nađem naočare. Kroz maglu vidim da nemam desnu šaku, za levu ne znam... Krv mi se sliva niz lice, ali vidim saborce. Ne osećam bol, osim u duši. Pomislio sam da sam držao decu za ruku, a da više neću moći da ih pomilujem. Kažu da vojnici ne plaču. A kada su mi deca došla u posetu plakao sam. Plačem i sada u duši. Tada su mi deca bila mala, a na meni je bio veliki teret, kako im objasniti da im je tata drugačiji jer je radio svoj posao i uništavao bombe koje su očevi neke druge dece bacili na nas - ispričao je Vučković i izazvao suze svih okupljenih.
U razgovoru za "Vesti", Vučković otkriva šta mu je predsednik Srbije Aleksandar Vučić kazao pošto ga je čvrsto zagrlio kada je završio sa govorom.
- Ponovio je ono što mi je kazao pre početka skupa, da mi se zahvaljuje na svemu što sam učinio za otadžbinu i što sam ostao vojnik koji pokušava da se sazna prava istina o razmerama NATO zločina nad Srbijom - kaže Vučković koji je predsednik organizacije za zabranu kasetne municije Akcija i pomoć i član međunarodne humanitarne mreže Koalicija protiv kasetne municije.
Gađanje civila te 1999. godine NATO je nazvao kolateralnom štetom, mada su uz najsavremenija sredstva navođenja kasetne bombe u Nišu bacali na pijacu koja udaljenu tri kilometra od aerodroma. Slično je bilo i kada su sravnili sa zemljom čitavo naselje u Aleksincu, sedam kilometara od kasarne.
Slađan priznaje da ga nije ganulo što je šest članica NATO-a izrazilo žaljenje zbog bombardovanja SRJ.
- Svaki put kada treba da zavežem pertle na cipelama ili da zaključam vrata setim se dana kada sam izgubio ruke. Vreme leči mnogo toga, ali ne mogu da im oprostim. Uvek ću pitati koliko je to njihovo žaljenje iskreno - kaže Vučković.
Pred licem zla
Slađan je u govoru poručio da plače nad svakim detetom koji je te 1999. stradalo.
- Plačem za malom Milicom iz Batajnice, za trudicnom iz Niša, Sanjom iz Varvarina... Moja deca su prerano odrasla, suočila se sa zlom koje nosi rat. Zato NATO agresoru nikada nisam oprostio, niti zaboravio šta je učinio - istakao je Slađan Vučković.
Istina o uranijumu
Vučković je na jugu Srbije aktivan i kako bi se otkrila prava istina o bombardovanju osiromašenim uranijumom.
- Boriću se dok sam živ da se ovaj problem iznese do kraja na videlo jer jug Srbije ima velikih problema zbog toga - kaže Vučković.
Kobna 107. bomba
Slađan Vučković izgubio je ruke 25. aprila 1999. godine uklanjajući kasetne bombe sa Kopaonika.
- Bilo je prohladno popodne. Tog dana sam neutralisao 106 kasetnih bombi i na red je stigla kobna 107. - priseća se Vučković.
Lekari su morali da mu amputiraju ruke, a kada su ga otpustili nije dozvolio da ga iznesu na nosilima.
- Sin je tada imao samo pet godina i nije želeo da da me pozdravi. Moj otac je tražio od doktora da mu iseku ruku i da mi je presade. I ovde u komšiluku deci je bilo jako čudno da vide čoveka bez ruku, ali sada me obožavaju - kaže ovaj hrabri deminer koji uz proteze radi na kompjuteru i vozi automobil. Često izlazi u javnost i bez proteza.
Zadojeni rodoljubljem
Pukovnik Dragan Milenković bio je pilot jednog od 14 poluispravnih migova 29 koji su se suprotstavili armadi od 600 neprijateljskih aviona.
- Znali smo da taj trenutak mora da dođe i bili smo spremni jer nije imao ko drugi da brani zemlju. Prve večeri sam sa Slobodanom Perićem bio u pripravnosti i komandanta puka Milenko Pavlović (poginuo 4. maja 1999. iznad Valjeva) naredio je da napustimo hangar. Bio je u pravu jer je on prvi pogođen. NATO bombarderi mogli su da lansiraju raketu iz susednih zemalja pre nego što bi ih naš pilot na radaru primetio - priča pukovnik Milenković.
On kaže da su svi jugoslovenski piloti bili zadojeni rodoljubljem i dovoljno obučeni.
- Mlađe pilote smo ostavili sa strane. Rečeno je: Idemo, ako ne preživimo, da ima ko od tih mlađih da ostane i brani državu - seća se junak koji je branio srpsko nebo.
