U dvorcu caruju bikovi
U svojevrsnom dvorcu od 800 kvadrata, koji je Dejan Đokić (44) iz Trešnjevice kod Paraćina gradio za stolarsku radionicu i salon nameštaja, već četiri godine žive bikovi. Ovaj ambiciozan stolar, koji je u objekat uložio gotovo 400.000 evra, odustao je od prvobitne zamisli jer mu je za legalizaciju objekta trebalo 970.000 dinara, ali je, kaže, srećan što zgrada ima bar neku namenu.
Umesto stolarske radionice u prizemlju su krave i bikovi, na prvom spratu na kome je trebalo da bude salon nameštaja odlaže kukuruz, a na drugom spratu, koji ima i velelepne kule s kojih se vidi celo selo, igraju se njegove najmlađe kćerke Sara (10) i Anja (4).
- Nužda zakon menja. Objekat sam počeo da gradim pre 18 godina. Da sam znao šta me čeka, nikad ne bih ni počinjao izgradnju. Kada sam postavio krov, nekoliko puta sam odlazio u Poresku upravu, ali nisam našao zajednički jezik ni s jednim službenikom. Neki su smatrali da porez treba da platim za stambeni objekat, drugi za stambeno-poslovni... Na kraju sam odustao od obijanja pragova nadležnih službi, batalio stolariju iako imam staru stolarsku radionicu, koju sam opremio kvalitetnim mašinama i potpuno se preorijentisao na poljoprivredu - kaže Dejan.
Kad je odustao od završetka objekta, s njegove zadnje strane, na mestu gde je bio prozor izbetonirao je rampu kako bi njome mogao da se popne traktorom i na prvom spratu istovari kukuruz.
- Od 2002. do 2012. godine moj zanat je bio zlata vredan. Imao sam stolarsku radionicu i strugaru. Bilo je puno posla odlično sam zarađivao. A kad sam svu zaradu uložio u objekat u kome su sada bikovi posao je gotovo zamro. Drvena stolarija i ograde su izašle iz mode od kada su se pojavile PVC stolarija i ograde od rostrfraja, pa sam posle dve decenije prestao da se bavim njime. Pošto imam četvoro dece, sa ocem Dragoslavom sam se vratio poljoprivredi. Obrađujemo 10 hektara, imamo 32 grla krupne stoke, kokoške... - veli Dejan.
I to je, kaže, "presipanje iz šupljeg u prazno" jer nema zarade, ali od nečega mora da se živi.
- Tele košta taman onoliko koliko pojede - navodi samo jedan primer.
Đokići mesečno isporučuju i po 4.000 litara mleka, ali je cena počela da pada, pa nikad ne zna koliko će mu platiti narednog meseca.
Sam zidao
Dejan kaže da je objekat sam ozidao. Najteža mu je bila izgradnja krova, koja je trajala 22 dana. Kule su mu zadavale dosta problema jer je morao da ukroji 2.200 crepova, što je bio ogroman posao. I za spiralne stepenice koje povezuju spratove trebalo je veliko umeće.
Prazno polje
- U Srbiji je užas! Posebno na selu. Zbog toga što ne vide perspektivu, u prethodne dve godine u inostranstvo je otišlo pola našeg sela. Od zemlje i poštenog rada ne može da se živi. Sramota je da to kažem, ali je tako. Kad prolazite selom, teško da možete da sretnete čoveka. Kad izađem u polje, često ne vidim nikoga po ceo dan. Zgranut sam što u poslednje vreme u inostranstvo odlaze čak i stariji ljudi koji su se godinama bavili poljopriredom i za koje nikada ne bih pomislio da bi otišli od svoje kuće. Svi beže iz ove države. Jedino u Beogradu se drugačije živi, jer je on država u državi. Znam da je u nekim školama u Švedskoj u prvi razred upisano više srpske dece nego u našim seoskim školama. Takav primer ne postoji nigde u svetu. Osim toga, mladi nemaju na koga da se ugledaju jer im se kao idol predstavlja Kristijan Golubović - ogorčen je naš sagovornik.
Svi bi da odu
Dejanova i Gordanina kćerka Bojana pre mesec dana udala se za Veljka Petrovića, koji živi u Paljanu. Oboje već pripremaju papire da odu u Švajcarsku, gde su već Veljkovi rođaci. Sin Bojan (22) počeo je da pomaže ocu u poljoprivredi, ali kad je video koliko je teško, kako se malo zarađuje i da naplata proizvoda kasni, napustio je poljoprivredu i sa komšijom radi predmete od rostfraja. I on sanja da ode u inostranstvo jer ne vidi nikakvu perspektivu u Srbiji.
