Trijumf u meču života
Korejska poslovica kaže da hrabrome pomažu i zvezde. U slučaju osamnaestogodišnje Jovane Leposavić iz Beograda, jedna posebna je obeležila njen život, a to je Crvena zvezda. Za tako malo godina, iza sebe je ostavila velike pobede, kako na terenu, tako i u životu, pa se s pravom za ovu mladu damu može reći da je heroina. Nikada se nije uklapala u kalupe, pa je uprkos predrasudama okoline, sa šest godina počela da trenira fudbal u ŽFK Crvena zvezda.
Od deke Vladmira nasledila je golmanski gen, pa je bilo jasno u najranijem detinjstvu da je go njena teritorija. Sa samo 14 godina saznala je da ima rak, pa je više od godinu dana provela na lečenju u Univerzitetskoj klinici u Tiršovoj. Upravo joj je njena Zvezda bila motiv da ne posustane i istraje u svojoj borbi. Kako kaže, da nije bilo njenih saigračica, trenera i porodice, nikada ne bi uspela da pobedi zloćudnu bolest. Od tada, do danas, posvetila se humanitarnom radu kako bi pomogla mališanima koji se bore sa rakom. Ekipu "Vesti" dočekala je na fudbalskom terenu FK Rad, za koji je počela nedavno da igra.
Snaga duha
Početkom ove godine, ponovo je postala glavna zvezda na svim naslovnicama, kada je izvukla Časni krst iz hladnog Dunava na Bogojavljenje.
- Inicijator odluke da plivam za Časni krst je moj trener Igor Đokić. Ja sam htela još pre dve godine da plivam, ali moji roditelji nisu bili za to jer sam tek završila sa lečenjem i brinuli su za moje zdravlje. Mama je bila skeptična i ove godine, ali kako kaže, sve što uradim obrnuto od onoga što mi ona kaže, ispadne dobro. Tata me je podržao odmah. Iako je bilo hladno, nije mi smetalo. Bilo je nezaboravno. Momci su bili predivni, pravi džentlmeni koji su me maksimalno ispoštovali i pustili da ja prva stignem do krsta.
Osećaj u duši je bio predivan, jer je krst posvećen porodici, deci koja se leče od kancera, ali i onima koji su nas nažalost napustili. Moj cilj je bio da se više čuje za decu bolesnu od raka i da im se pomogne. Nažalost, kod nas se mališani leče SMS porukama. Bilo bi lepo da oni koji moraju da idu na lečenje, ne moraju da čekaju na to i po dve tri godine, jer bolest sve više odmiče i sve je manje šanse za izlečenje - ispričala je za "Vesti" Jovana Leposavić.
Kako ističe, nakon izlečenja odlučila je da učini sve što je do nje da pomogne svima koji su bolesni.
- Teško je kada provedete godinu dana okruženi decom koja imaju rak. Posebno je teško bilo kada sam završavala lečenje i znala da ja idem kući, da sam uspela, a neki od njih će tu ostati ko zna koliko dugo. Zato sam odlučila da se bavim humanitarnim radom, organizujem utakmice za pomoć bolesnima. Nadam se da ljudi kroz moju priču shvataju da je potrebno pomoći onima koji se leče. Ne smemo da okrećemo glavu od takvih stvari, jer sutra svako od nas može biti u istoj situaciji. Svakome ko se bori sa rakom poručujem da bude jak, da ne klone duhom, da samo onaj ko veruje ima šanse - kaže Jovana.
Pomoć saborcima
Jovanin tata Vladan Leposavić ističe da njegova mezimica ima podršku cele porodice u svemu što radi.
- Dešavalo se da je u nekim situacijama tokom lečenja ona bodrila nas, umesto mi nju. Neću zaboraviti njenu rečenicu: "Aman bre, ljudi šta vam je, završiće se i ovo, igraću ja ponovo fudbal. Zašto dramite, nije ovo ništa?". Jednom prilikom je rekla da je bolest shvatila kao iskušenje od Boga. I ponosan sam na nju. Svi smo bili jaki. Ipak, kad se ugase svetla, samo mi znamo kako je bilo i neka tako ostane - kaže Vladan.
Jovana takođe, pored fudbala uživa u dekupažu, koji je naučila tokom lečenja na onkologiji, pa često organizuje izložbe svojih radova kako bi prikupila novac za svoje saborce iz Tiršove. Kako ističe, tokom lečenja, podrška je bila ono što ju je dovelo do pobede.
- Bez podrške porodice, devojaka iz tadašnjeg kluba, ne znam da li bih uspela da pobedim. Bilo je situacija da klonem duhom... Psihički momenat je najvažniji, jer onaj ko je psihički jak, taj može sve da pregura. Dešavale su se situacije da psihički budem na izmaku snage, i onda mi u posetu dođu drugarice iz kluba ili trener, i podignu me. Šalili su se kako mi rak neće biti nikakav problem, već kakav će mi problem biti oni kad se vratim na teren. Davali su mi snagu i veru. Imala sam nekoliko burnih godina života, ali sam naučila iz svega da uvek treba ostati pozitivan, jer samo tako se mogu prebroditi sve nevolje - objašnjava Jovana.
Sanja o tome da u budućnosti karijeru nastavi u Francuskoj.
- Kada završim igračku karijeru, posvetila bih se trenerskom poslu. Sada pohađam sportsku gimnaziju, a posle ću nadam se, upisati fudbalsku akademiju. Želim da ostanem ceo život u toj sferi - kaže Jovana.
U slobodno vreme ova srednjoškolka uživa u društvu svoje porodice i kućnog ljubimca koji joj, kako kaže, izbriše umor i posle najnapornijeg treninga kada je veselo dočeka na kućnom pragu.
Sport bez granica
Fudbal je kako kaže, deo njenog života bez kojeg ne bi mogla da zamisli nijedan dan, i povratak na teren je bio jedini san tokom svih dana provedenih u bolnici.
- Kada kažem ljudima da se bavim fudbalom, uglavnom su slične reakcije. Pitaju se kako to žensko u fudbalu. Ipak, ja mislim da je sport sport, i da se ne deli na muški i ženski. Iako ženski fudbal kod nas nije toliko popularan kao u drugim zemljama, trudimo se da ga promovišemo što više. Želim da pokažemo roditeljima da nema potrebe da budu skeptični ako ćerka želi da se bavi fudbalom - ističe Jovana.
Bacila štake zbog Rajkovića
Drugarica iz kluba tokom lečenja joj je priredila pravo iznenađenje.
- Kada sam bila u jako lošem stanju tokom lečenja i hodala uz pomoć štaka, moja drugarica iz Zvezde, Jovana Stojanović je dovela mog fudbalskog idola Predraga Rajkovića kod mene kući. Ja sam tada bacila štake da se pozdravim sa njima. Osećaj koji sam tada imala, ne mogu da opišem. Osoba koju gledaš kao boga, koja ti je idol, odjednom se nađe u tvojoj kući. To rečima ne može da se opiše - ispričala je Jovana.
Opanke okačila o klin
Jovana je kao devojčica pored fudbala igrala i folklor.
- Pre prvog razreda počela je da igra folklor. Onda je pošla u školu, i delili su flajere za školu fudbala. Ona je pitala da li može da proba, i od tada, do petog razreda je igrala i folklor i fudbal. Međutim, to je za nju postalo prenaporno, pa je rekla da će izabrati samo jednu aktivnost. Ona je ubrzo odlučila šta će. Ja sam mislio da će izabrati folklor, pa sam uzeo kopačke i počeo da ih vezujem da ih okačimo o klin. Ona je pitala šta to radim, a ja sam joj rekao da pretpostavljam da je izabrala folklor. A ona mi odgovara: "Ne nego ćemo opanke okačiti o klin" - ispričao je Vladan Leposavić.
