Venčanje u uniformi, sahrana u venčanici
Srpkinja i Rus upoznali su se i zavoleli tokom NATO bombardovanja na Srbiju 1999. i to na mestu na kome bi običan čovek pomislio da je nemoguće razmišljati o bilo čemu sem o spasavanju glave na ramenima - na samoj granici Kosova i Metohije i Albanije. Ona - jedna od retkih žena dobrovoljaca u srpskoj vojsci, a on Rus - jedan od malobrojnih stranaca koji su u to vreme stali na stranu Srba. Ova romansa je, nažalost, imala tragičan kraj.
Neverovatnu životnu i ljubavnu priču otkrila je i pretočila u roman "Uvir na izviru" Olivera Budimir, koja je i sama prošla agoniju izbeglice iz Prištine i potrage za najvoljenijima jer je na Kosmetu ostala bez supruga. Danas živi u Beogradu.
Olivera je napisala nekoliko veoma čitanih romana. Ovaj poslednji je nastao sasvim slučajno, dok je bila angažovana na istraživanju spiskova poginulih tokom rata na Kosovu i Metohiji.
Ispunjeno obećanje
- Pregledala sam i knjigu "Junaci otadžbine" u kojoj su sabrana imena svih pripadnika vojske i policije koji su položili svoje živote na oltar domovine tokom NATO agresije. Odmah mi je za oko zapala fotografija Slađane Stanković i činjenica da ispod nje stoji samo kratka rečenica: "Rođena u Nišu". Ništa više od toga. To me je zainteresovalo, jer je ipak bila jedna od retkih žena, pa sam sledeća tri meseca pokušavala da stupim u kontakt sa nekim njenim rođakom. Na kraju sam uspela da dogovorim susret u Nišu sa njenom rođenom sestrom Vesnom.
Na licu te žene se videla ogromna tuga. Zapisivala sam ono što mi je govorila, a da nisam uspela da dokučim da li je tužnija zbog gubitka voljene, jedine sestre, ili zbog zaborava o njoj, koji je sledio posle, i od ljudi i od države? Ali, kod mnogih porodica sam osetila tu istu emociju - otkriva za "Vesti" Olivera Budimir.
Shvativši da je ušla u lavirint "priče za roman", u sledećim mesecima je istražila sve što je bilo dostupno, kontaktirala mnogo ljudi kako bi o Slađani sakupila što više podataka. Razgovarala je sa nekadašnjim oficirima Prištinskog korpusa, vojnicima iz njene jedinice, sa svima koji su mogli i znali da kažu bilo šta o njoj.
- To je devojka koja je te 1999. napunila 34 godine. Po struci je bila trgovac i u Nišu je vodila uspešnu firmu koja se bavila uvozom i izvozom. Dakle, nije imala potrebe da ugrožava svoj život i svoj posao. Saznala sam da je u svom dnevniku mnogo pre rata napisala da će u slučaju napada na Srbiju dobrovoljno otići na Kosovo i Metohiju: "Otići ću da branim svoju zemlju. Ne znam da li ću se vratiti." To obećanje je ispunila već na početku napada 1999. godine - priča Olivera Budimir.
Istražujući o ovoj mladoj i hrabroj devojci, Olivera je saznala da se Slađana već 25. marta javila u Niški korpus kao dobrovoljac. Raspoređena je na granični prelaz sa Albanijom. Bila je u mestu Gorožup, Planeja.
- Tada je na ratište otišlo ukupno 16 žena dobrovoljaca iz Niša. Slađana se latila puške, jer je htela da bude ravnopravni borac sa ostalima, ali je počela da radi kao bolničarka i tako je i upoznala Rusa Jurija Osipovskog koji je od nje bio stariji samo godinu dana.
General Delić kum
Ovaj Rus je bio jedan od 17 ruskih dobrovoljaca koji su došli da bi pomogli u odbrani Kosova i Metohije. Imao je 35 godina i bio je ruski oficir, rodom iz Minska, Belorusija.
- To je očigledno bila ljubav na prvi pogled. Jedan od tih ruskih dobrovoljaca Albert Andrejev mi je ispričao da je ta ljubav bila toliko jaka da mu se neki put činilo kada prođe pored njih da vidi "iskre" i "varnice".
Nije prošlo puno, a ljubav je krunisana brakom. Venčali su se u uniformama 24. maja 1999. u Crkvi Svetog Đorđa u Prizrenu, a kum im je bio tadašnji ratni komandant 549. mehanizovane brigade, general Božidar Delić. Mladoženja je mladi poklonio - mitraljez.
Dva dana kasnije je započela jedna od najvećih ofanziva NATO i OVK na teritoriju Kosova i Metohije. Akcija je imala kobni naziv "Strela". S neba je dejstvovala NATO avijacija, iz Albanije - artiljerija, a OVK je započela sa napadima sa kopna.
- Borci koji su bili svedoci te ofanzive ispričali su mi da su tada goreli i nebo i zemlja. Bukvalno je sve sravnjeno sa zemljom što je moglo da se uništi. Zbog toga je bilo i dosta ranjenih, pa je za Slađanu bilo dosta posla. Borci su mi pričali da se nije štedela, bila je neumorna da bi bila uz svoje saborce u najtežim trenucima. Njen zadatak je bio da ranjenike izvlači sa bojišta i nakon ukazane prve pomoći u ambulantnim kolima ili kamionima prati do neke bolnice. Tog 5. juna vratila se sa akcije upravo kada je krenuo novi talas bombardovanja. Bilo je dosta ranjenih. Ona nije ni sekundu razmišljala, već je pohitala da im pomogne.
Borci koji su preživeli taj pakao su mi ispričali da je tog dana čak devet puta išla u pratnji ranjenika sanitetskim kolima. Lično mi je general Božidar Delić kazao da je tog poslednjeg, devetog puta, pošla u pratnji šestorice ranjenih boraca. Da bi izašli iz zone dejstava trebalo je proći jednu čistinu, međutim ovo vozilo, iako je jasno bilo obeleženo crvenim krstom, pogodila je minobacačka raketa. Da je stigla sa akcije samo pet minuta ranije ili kasnije ne bi pošla sa njima, pa možda bi i dalje bila živa - objašnjava Olivera Budimir.
Kao da je u zemlju propao
Priznaje da joj je bilo veoma teško kada je slušala o tim poslednjim trenucima života Slađane Stanković.
- Kada je to vozilo pogodila granata, Slađana je još bila živa. Nije ni bila svesna da joj je geler precizno kao nožem razneo temenu kost. Izašla je iz automobila i onako ošamućena počela da zove pomoć. Borci koji su odmah priskočili u pomoć svedočili su mi da se lepo videlo kako joj mozak pulsira. Jurij je odmah dotrčao. Uzeo je u naručje i prebacio u drugo vozilo. S njom je bio dok su pokušali da stignu do bolnice u Prizrenu, ali nažalost, preminula mu je na rukama - priča Olivera Budimir.
Slađanino telo je zatim prebačeno u Vojnu bolnicu u Nišu, a onda predato roditeljima. Jurij je sve vreme bio pored svoje ljubavi. Na dan kada je sahranjena na niškom groblju Bubanj, doneo je čipkanu roze venčanicu, veo i venčić i položio ih na sanduk. Njena želja je bila da se venča baš u roze venčanici. Hteo je da joj ispuni poslednju želju. Ništa nije govorio. Sačekao je da poslednji grumen zemlje prekrije njen kovčeg, a onda se vratio na ratište.
- Jedan od njegovih saboraca Albert Andrejev mi je ispričao da to nije više bio isti čovek koga je poznavao. Kao da je sve što ga je činilo čovekom otišlo sa Slađanom. Kada se rat završio Jurij je jedno vreme bio u Nišu, svakog dana nosio sveže cveće na groblje, obilazio porodicu, a onda je nestao. Andrej je u više navrata pokušao da ga pronađe, čak i u Minsku, ali niko ništa nije znao o njemu. Kao da je u zemlju propao - priča autorka upečatljivog romana koji svedoči o nestvarnoj ljubavnoj priči srpske dobrovoljke i ruskog dobrovoljca tokom rata na Kosovu i Metohiji.
Bodrila i osmehom
Olivera Budimir je dosta podataka saznavala od boraca - aktera rata na Kosovu. Jedan od njih je bio i Radoš Avramović iz Crvenke.
- Ovaj čovek je otišao na Kosovo i Metohiju čim je počela NATO agresija zato što je na granici već bio njegov sin Milan, kao redovan vojnik tadašnje Vojske Jugoslavije. Tih primera da su očevi odlazili i borili se rame uz rame sa svojim sinovima nisu bili retki - kaže Budimir i dodaje da joj je Radoš ispričao kako je Slađana bila veoma hrabra, ali uvek nasmejana.
Junak bez oka
Autorka romana "Uvir na izviru", Olivera Budimir kaže da je jedan od sagovornika, Rus Albert Andrejev, rodom iz Vladikavkaza, a da i sam ima ratnu priču od koje se može napisati ceo roman.
- Reč je o ratniku koji je na Kosovu izgubio oko, međutim, učestvovao je u borbama sve dok nije izgubio svest. Bukvalno je samo prebacio pušku na drugo rame, da bi mogao onim drugim okom da nišani. Prebačen je u bolnicu u Prištini, a onda na VMA u Beogradu. Čim se malo oporavio, pobegao je iz bolnice i vratio se na ratište - priča Olivera.
"Lavirint života" kao prvenac
Olivera Budimir je pre ovog, izdala dva romana. Prvi je bio "Lavirint života" - dnevnik, predratni, ratni i posleratni žene sa Kosova i Metohije, za koji je poznati pisac Radomir Smiljanić u recenziji napisao da je "najbolji primer romana istine u našoj književnosti".
Drugo njeno ostvarenje "Put oblaka" je putopisno-ljubavni roman koji je, kako je napisala pesnikinja Milica Jeftimijević Lilić, putovanje "kroz jedan čudesan svet koji mestimice omamljuje svojom sugestivnošću".
Hrabre Nišlijke
Istražujući ovu temu, Olivera Budimir nije uspela da sazna koliko je žena i ruskih dobrovoljaca učestvovalo u odbrani otadžbine 1999. godine. Do tačnih brojki je uspela da dođe samo za grad Niš.
- Iz Niša je na ratište na Kosovo i Metohiju otišlo 16 devojaka. Došlo je tu i više ruskih dobrovoljaca. Bilo ih je oko 17, nekad manje, nekad više, zavisi od rasporeda i potrebe na ratištima. Bili su hrabri i neustrašivi. Uvek su išli na najteže zadatke.
