Iz Bristola pravo na groblje!
S jedne strane već su tu teške građevinske mašine. Bukvalno su na nekoliko metara od same zgrade. S druge strane je ograda i veliki natpis da zbog fasade koja se obrušava pešaci treba da pređu na drugu stranu ulice.
Vojni hotel Bristol kod bivše železničke stanice od 1991. je bio utočište za sve aktivne, ali i one pripadnike JNA koji su se povlačili onako kako je nestajala tadašnja SFRJ.
Danas, 28 godina kasnije, veći deo stanara je iseljen, jer hotel treba da bude deo nove građevinske celine. Neki su dobili stanove, drugi prešli u neki drugi privremeni smeštaj, a oko dvadesetak, mahom staraca, tvrde da ih je država ostavila na cedilu i da će na pravdi boga završiti na ulici.
- Ostali smo u hotelu zato što nam ili Vojska ne priznaje pravo na stan, ili zato što nas iz ovog tera u neki drugi privremeni smeštaj, umesto da nas trajno zbrine. Ne znam do kada ćemo izdržati i da li ćemo pred smrt završiti na ulici. Samo još to poniženje nas nije snašlo - priča kroz suze Zora Petrović.
Ima 77 godina i Titovu sliku na zidu.
- Ako vam smeta, skinuću je, ali ja sam u to vreme veoma lepo živela. U ovaj hotel sam došla kada je ta Titova zemlja rasturena. Imala sam 50 godina i od tada sam radila i kao kućna pomoćnica i kao pomoćna radnica u Italiji, mada sam u vojsci ceo život provela u finansijama - priča u jednom dahu ova žena.
Pre nekoliko dana preostalim stanarima je isključeno grejanje, pa ona na sebi ima i džemper i prsluk, a tu je i kaput kada legne. Pokazuje i fotografiju u boji sa svojim sinovima Zoranom i Sašom i suprugom Aleksandrom. Sašina svadba iz 2002, poslednja zajednička fotografija i sa decom i sa suprugom. Preminuo je dve godine kasnije na VMA. Rak.
- Sa 14 godina je otišao u vojnu školu, a na kraju je doživeo da ga proglašavaju izdajnikom i u Hrvatskoj i u Srbiji i da u obe zemlje bude zatvaran na pravdi boga. Prvi put kada je pala kasarna u Karlovcu, gde smo živeli i radili, zarobili su ga sa još 16 vojnika koji nisu hteli da ga napuste. Ostalima je rekao da idu, jer je kasarna ostala bez struje i vode. U podrumu suda u Hajclovoj ulici u Zagrebu je proveo 42 dana. Mučili su ga, ucenjivali i na kraju pustili.
Kada su stigli u Srbiju, dodaje, smestili su ih u hotel i rekli: "Ovo je privremeni smeštaj, a za dva meseca dobijate stan."
- Posle nekoliko godina ga je uhapsila vojna policija i 22 dana držala u zatvoru pod optužbom da je "radio za neprijatelja". Svi vojnici koje je spasao odazvali su se da svedoče. Plakali su i pričali da je o njima brinuo kao o svojoj deci, mada u tom trenutku nije znao gde su mu sinovi. Ovako mu se vraća na kraju - priča i plače Zora.
Posle smrti muža, Zori oduzimaju pravo na stan uz tvrdnju da jedan već ima u Hrvatskoj. Pre mesec dana je stiglo i rešenje da nema prava ni na stan, ali ni na privremeni smeštaj u nekom drugom vojnom hotelu.
- I oko toga se tužimo, a na sudu smo već desetak godina. Oni donesu jedno rešenje, a sud ga obori, jer su sve činjenice na mojoj strani. Onda oni donesu neko drugo rešenje, pa sud obori i to. I ovo poslednje će sud oboriti, nije sporno, ali imam 77 godina, neću se valjda do kraja života potucati po sudovima - veli ova starica.
Ni ostali stanari sada već avetinjski praznog vojnog hotela nemaju gde. Očekuju da ih neće zaboraviti i da će se nešto ipak rešiti. Niko od njih svojom voljom nije završio na tom mestu.
Ceo rat provela u rovu, a sad...
Na spratu iznad Zore je Rada Radosavljević, koja je formalno ušla u kvotu od 134 stana koliko je grad Beograd dodelio za privremene stanare Bristola. Međutim, ova žena je odbila ponuđeno.
- Ponudili su mi garsonjeru od 26 kvadrata i to kao privremeni smeštaj. Pa već dvadeset godina živim s tim rešenjem, dokle više - pita.
Pre nekoliko dana su joj skinuli konce, jer je 5. novembra operisana na VMA. Karcinom dojke. Onda je morala na hitan konzilijum zbog nekih novih promena na koži. I ranije je išla pod nož. Prvo geleri po glavi - uspomene iz rata, a onda rak štitne žlezde. Do 2006. se vraćala u ovaj sobičak kod muža Slobodana, penzionisanog pukovnika. Ali, te godine je umro. Od tada je sama. Smeje se i kaže da joj ne smeta što više nema grejanja.
- Očekujem da će nam uskoro isključiti i struju i vodu. Pet godina sam provela u rovu tokom rata u Bosni, ni tamo nije bilo ni struje, ni vode, ni grejanja. Neka opet budem u rovu. Ali, iz ovog me mogu isterati samo na nosilima ili u kovčegu, nikako drugačije - priča ova nesrećna žena, koja je sa suprugom izbegla iz Zenice, a onda sa njim ceo rat bila u Vojsci Republike Srpske.
Iseljenje do 3. decembra?
Bristol je precrtan sa liste vojnih objekata na osnovu zaključka Vlade Srbije. Zatvoren je u septembru, a iseljenje stanara, prema tvrdnjama nekih medija, trebalo bi da bude okončano do 3. decembra ove godine.
"Napominjemo da će svi stanari hotela Bristol, koji u skladu sa propisima o stambenom zbrinjavanju imaju pravo na rešavanje svog stambenog pitanja u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, biti adekvatno zbrinuti", naveli su svojevremeno u Ministarstvu odbrane.
Pokusni kunići
Miodrag Kuljanin, pukovnik u penziji, ispričao je za N1 da je ukidanje grejanja jasan pritisak na sve stanare da se isele.
- Pritisak je da se izađe. Naravno, niko od nas ne koči izgradnju Beograda na vodi, svi smo mi ponosni na to i svesni smo da moramo da napustimo hotel, ali nam se niko nije obratio i najviše boli što se na takav način to radi, ispadamo kao pokusni kunići da nam neko isprobava koliko možemo da izdržimo - kaže Kuljanin.
