Lepa Lukić: Od prve tezge suknja za majku
Igrajući se pred ogledalom i čuvajući krave u rodnom Miločaju, sanjala je velike snove. Upornošću i anđeoskim glasom izborila je titulu kraljice srpske narodne muzike. Lepa Lukić snimila je 1.040 pesama u karijeri dugoj više od 60 godina.
Kako kaže, najponosnija je što je bila i ostala žena iz naroda.
- Odrasla sam u selu Miločaj. Kada sam imala dve godine, otac mi je poginuo, pa smo ostali sami majka, brat i ja. Bili smo sirotinjska porodica. Majka Milosija ode u Kraljevo na pijacu, pa kupi jedan grozd grožđa. Nije imala para da kupi više. Pola grozda meni, pola bratu, a ona ne okusi ništa. Prodavala je jaja i piliće da bi meni kupila haljinu. Ništa nisam zaboravila. Zato sam se potrudila da joj priuštim da u starosti uživa. Od prvog honorara sam joj kupila kostim i suknju da je obučem. Tada mi je rekla da ne trošim da joj kupujem poklone, već da ocu napravim spomenik.
- Kada sam zaradila malo više, napravila sam joj novu kuću jer je naša nekadašnja bila stara. Moja majka bila je ponosna na mene zato što se nikada nisam uobrazila. Govorila je da voli što nisam digla nos. Takva sam i danas, žena iz naroda. Kad sam počela da nastupam i zarađujem, kupila sam majci radio i televizor. Svi iz sela su dolazili kod nje da gledaju. Kad sam se takmičila na Beoradskom saboru, gde sam četiri godine zaredom pobeđivala, komšinice se skupe kod mame, pa navijaju za mene.
Životni fakultet
- Prve prognoze da ću postati pevačica dao je moj otac. Tepao mi je da sam njegova dundulica i da ću ja biti tatina pevačica jer sam stalno, kao i svaka beba, gugutala. Eto, i sad se naježim kad pomislim, kao da je znao da ću stvarno biti pevačica. U školi su svi znali da lepo pevam. Ali me škola nije interesovala. Samo me je muzika zanimala, uvo mi je uvek bilo uz radio. Sećam se, bio je potok blizu škole. I ja krenem kući, svratim do potoka da se umijem, i zaboravim knjige. Krenem sutra u školi, meni nema knjiga. Komšije ih nađu, pa donesu mojoj majci. Eto, toliko me je bilo briga za učenje. Muzika je bila moj životni fakultet.
- Od svoje devete godine sam cvrkutala, pevušila za sebe. Imala sam u sebi želju i tako rano da želim da postanem nešto. Maštala sam najpre o tome da postanem glumica. Imala sam jedno slomljeno ogledalo, pa se na nekom delu vidim, na nekom ne. Naslonim to ogledalo na šljivu, pa dok čuvam krave, ogledam se i glumim, izmišljam neki tekst. Sa 12 godina sam shvatila da sam stvarno talentovana. Tada su počeli da me zovu da pevam. Imali smo u selu dva harmonikaša, braću Miletu i Ljubivoja. Oni su važili za najbolje harmonikaše. Živela sam blizu zadružnog doma gde su subotom bile zabave. Oni su me zvali da idem s njima da pevam na tim zabavama. Nije tu bilo ni mikrofona, ni ozvučenja. Samo harmonika i ja.
- Miločaj je imao i folklorno društvo, a ja sam sa njima išla po takmičenjima u okolna sela. Zbog mog pevanja, stalno smo osvajali prvo mesto. Pamtim kako smo jednom išli peške do Trgovišta. Nije daleko, ali ide se preko šume. Bila je zima. Obujem gumene čizme do tamo, a onda tamo lepe cipele koje mi je majka kupila za nastup. Večno ću joj biti zahvalna. Naše selo je stalno pobeđivalo na svim takmičenjima, i tako sam ja počela da nastupam.
Pevala i plakala
- Kada sam napunila 16 godina, čujem da u većim gradovima poput Begrada, Novog Sada i Prištine imaju audicije za radio pevača. Tada se nisu snimale ploče, već su pevači nastupali na radiju. Gde god sam otišla na audiciju, mene su primali. Ali kad dođem kući, dobijem batine od brata. On nije želeo da budem pevačica. U to vreme žene koje pevaju su smatrane skitarama jer pevaju po kafanama. Tu je bilo alkohola. Godinama posle je govorio: "Da sam znao da ćeš ti postati Lepa Lukić, ja bih te pustio odmah, ne bih branio." On je mislio da ću da idem po kafanama, da ću se propiti, da će gosti da me maltretiraju...
- Kada sam išla u Novi Sad na audiciju, od 300 ljudi, harmonikaš Novica Negovanović izabere mene. Molila sam ga da mi udari pečat da sam primljena i da piše kog dana i u koje vreme će moj snimak biti emitovan na radiju. U to doba je bila velika stvar da budeš na radiju. Međutim, ja došla kući, a brat hoće da me bije. Bežim ja od njega, objašnjavam mu da sam primljena i kako je to velika stvar. A on mi kaže: "Ma kakvi, imaćeš ti tremu, neće to biti dobro." Ali, nisam imala tremu. Kad su me emitovali, išla sam u susedno selo da čujem sebe na radiju.
- Posle sam išla u Prištinu na audiciju, muzičari su me naučili ciganske pesme. Ubrzo sam dobila ponudu da sa Mićom Stojanovićem snimim duet. Odsekle su mi se noge od uzbuđenja. Snimimo mi tu pesmu s kojom smo nastupili na župskoj berbi u Aleksandrovcu. Ja jednu strofu, on drugu. Iza zavese sam virila stalno kada nastupaju veliki pevači, gledala sam kako drže ruke, kako se ponašaju na sceni. Učila od njih. Tu je svirala i čuvena Radojka Živković. Priđem joj i zamolim je da izađem da otpevam sama neku pesmu. A ona meni kaže da ona o tome ne odlučuje, već da se pita Rajko Lalović. Ja se tu rasplačem. Pita ona mene što plačem, a ja joj kažem da hoću da me ona čuje kako pevam, pa da odluči da li će ga pitati.
Otpevala sam joj u garderobi "Cvati, ružo moja". Dopalo joj se, pa je pitala Rajka da me pusti na scenu da se "iskažem". On ne dozvoli jer je plan nastupa već bio napravljen. A ja opet počnem pred njim da plačem. Baš sam bila uporna. Nije mogao da me odbije. Pusti on mene jednu pesmu da otpevam, ali publici se dopadnem, pa sam otpevala pet.
"Sudar" sa šljivom
- Posle tog nastupa, otišla sam u Beograd da snimim neki duet, i meni priđe Petar Tanasijević. Kaže mi: "Devojko, je l' bi ti htela da snimiš ploču, imam pesme za tebe." Nisam mogla da progovorim od šoka. Dade on meni adresu gde da dođem. Imala sam samo 19 godina. Ponudio mi je "Od izvora dva putića". Snimili smo tu pesmu. Još nije bila objavljena, a ja sam otišla u Vrnjačku Banju. Tamo sam dogovorila da tri meseca nastupam u bašti Raj. U to vreme, pesma je počela da se vrti na radiju. Najavljivali su me kao devojku od koje se mnogo očekuje.
- Sećam se kad sam prvi put čula svoju pesmu na radiju. Spavala sam u jednom bungalovu u Banji. Spremam se za nastup, imala sam viklere na glavi. Kad, eto ga trči kod mene moj harmonikaš Ciga Milovanović i kaže mi: "Brzo, Lepa, dođi, evo na radiju najavili tvoju pesmu i mnogo lepo pričaju o tebi i prognoziraju ti veliku karijeru." I ja trčim da čujem. Stigla sam na poslednju strofu. A trčeći, od uzbuđenja nisam videla ispred sebe drvo šljive, pa sam udarila pravo u njega.
- Buknula ogromna čvoruga na čelu, boli glava, al' nema veze, moja je pesma na radiju. Napravila sam neke šiške da pokrijem čelo i pravac nastup. Po 30 puta dnevno su ljudi na radiju tražili moju pesmu tih dana. Vidim ja da se to dobro zavrtelo, pa sam otišla kod šefa tog restorana gde sam nastupala da ga molim da mi poništi ugovor, da ne moram da ostanem tu tri meseca, i da idem u Beograd. To je bila moja šansa. Sve sam sama smislila, šta ću?! Klekla sam, molila ga kao boga, izmišljala da su me zvali iz Beograda, da moram da idem, samo da me puste, i nekako ga namolim.
Imuna na slavu
- Kad sam stigla u Beograd, iznajmila sam sobu u Ulici Proleterskih brigada. Čula sam za kafanu Stambol kapija i da je tu iznikla Vasilija Radojičić. Odem tamo s namerom da otpevam nešto. Tu je violinista bio Branko Belobrk, i ja sam ga zamolila da me pusti da pevam. Opet počnem da plačem i zamolim ga da me čuje u kancelariji. Eto, sve sam ih hvatala na suze. Pristane i ja mu otpevam jednu brzu i jednu sporu pesmu. Kaže mi da lepo pevam i dozvoli mi da nastupim sa jednom pesmom.
- Namestilo se da je baš te večeri tu bila i Vasilija Radojičić kao gošća. Krenem da pevam, publika nije htela da me pusti, pa sam otpevala pet pesama. Nakon toga su me angažovali i tu sam nastupala mesec dana. Tu su me zapazili ljudi iz jedne kafane iz Goražda i ponudili mi veliku platu da dođem tamo. I tako, putovala sam, nastupala, što se kaže, vinula sam se nebu pod oblake. Kad su ljudi počeli da me prepoznaju, moram priznati da mi je bilo milo. Sada sam naviknuta na to. Ali mi nikada nije teško da se slikam sa ljudima ili da dam autogram. Slava me nikada nije opila.
Jedini mi je žal ostao što se nisam ostvarila u ulozi majke. Žao mi je, kao mlada sam želela decu i mnogo pokušavala, ali, eto, nije mi se dalo. Posvetila sam se deci svoga brata, i njihovoj deci. Za njih živim. Imam predivnu unuku od 24 godine i unuka od 26. Ponosna sam na njih i oni su moj život.
Sećanje na prvu ljubav
- Kada je ljubav u pitanju, uvek sam išla srcem. Nikada me nisu zanimale pare i moćni muškarci. Imam jednu pesmu koja kaže "Ko se borio za malo sreće, život moj razumeće". Moja prva ljubav bila je pre nego što sam postala slavna. Imala sam jednog momčića iz sela Lađevci, nekoliko kilometara od moje kuće. Mnogo sam se zaljubila. Hormoni i pundravci rade... Ja se s njim dogovorim da se nađemo na pola puta kad krenem kod babe u susedno selo.
Krila sam to od majke. I celu noć sam provela s njim napolju, tek sam ujutru otišla kod ujaka i babe. Bila je to jaka ljubav, pa nam nije bilo hladno iako je bila jesen. Plašila sam se da mi majka ne sazna. Videla me je neka komšinica iz babinog sela kako se vozim sa njim na bicikli. On vozi, ja sedim na ramu, a on me zagrlio. Ja sam se istopila od sreće. I ta komšinica to kaže mojoj majci. Lagala sam je da to nije istina. Klela sam se u sve živo, a lagala. Nisam htela da priznam. Priznala sam joj tek godinama kasnije.
Zanemela od treme
- Bio je treći Beogradski sabor i pevala sam pesmu "Vremena su prošla stara". Odjednom, u pola nastupa meni stade mozak, ne znam ni tekst ni melodiju. Od uzbuđenja sam se blokirala. Melodije se nekako i setim, ali teksta nikako. Noge su mi se odsekle da ću se obrukati. I ja krenem da mumlam nešto umesto delova koje ne znam. Srećom, publika je skandirala, niko nije obratio pažnju. Ja sam izašla sa nastupa i plakala od muke što sam pogrešila. Međutim, kad su se sabrali glasovi, ipak sam pobedila.
Zakašnjenje joj spaslo život
- Za tolike godine karijere, zakasnila sam samo jednom u životu. Baš onda kada je poginula Silvana Armenulić. Trebalo je da idemo zajedno na nastup, međutim, ja sam se uspavala i nisam krenula. I eto, baš tada je poginula. Od tada, nikada nisam više sela za volan. Uvek sam imala strah i setila se nje kad bih pomislila na vožnju.
