Svetac upisan u večnost
Prošlo je devet godina kako se najomiljeniji patrijarh u savremenoj istoriji Srpske crkve upokojio, a njegovi Srbi i danas ga se rado sećaju i citiraju. Patrijarh Pavle za života je postao omiljen i poštovan, ali ga ni neočekivana i neželjena popularnost nisu skrenuli sa urođenog puta skromnosti, monaškog iskušeništva i večitog preispitivanja da li smo se kao ljudi i kao narod ogrešili o druge, o sebe i o Boga.
Milion duša na sahrani
Ostala je čuvena njegova rečenica: "Budimo ljudi, iako smo Srbi." Neki su mu je i zamerili, ali patrijarh Pavle, rođen kao Gojko Stojčević, ceo život išao je svojim putem, onim kojim se ređe ide. U njegovu čast, Beograd mu je podigao spomenik. Delo vajara Zorana Maleša svečano je otkriveno u četvrtak, na platou ispred Crkve Svetog Marka, baš na dan kada se patrijarh upokojio 2009. godine.
Tog dana Srbija je žalila za svojim duhovnim vođom. Proživeo je 95 leta, veći deo na hlebu i vodi i sa štapom u ruci. Čak i trostruko mlađim đakonima koji su mu dodeljeni kao pratnja i ispomoć bilo je teško da isprate pešačenje omalenog poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Kada je preminuo, telo mu je bilo izloženo u Sabornoj crkvi i danima se nije prekidala kolona vernika koja je došla da se pokloni senima patrijarha Pavla. Kolona sa kovčegom krenula je iz centra Beograda ka Rakovici, gde je u manastiru Arhangela Mihaila prema vlastitoj želji sahranjen. U koloni je bilo na stotine hiljada ljudi. Zvanično se govorilo pola miliona, ali glavni režiser direktnog prenosa sahrane posvedočio je u razgovoru za "Vesti" da je tu bilo i milion duša.
Upravo se njemu desilo ono što je u jednoj od svojih mudrih rečenica zborio: "Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje."
Oplemenio naciju
Dosta je takvih rečenica ostalo iza njega. Neke su zaživele i kao narodne mudrosti, a neke i kao duhovite dosetke koje se prepričavaju, svedočeći o krepkosti duha patrijarha Pavla. Bio je štedljiv, da ne kažemo sitničav. Išao je laganim korakom, onako nečujno kroz patrijaršijski dvor i gasio svetla u ionako mračnim hodnicima. Krpio je svoje mantije i zakivao cipele sve dok se one od kilometara i kilometara prepešačenih staza i bogaza nisu u potpunosti raspale.
- Ne znate vi, deco moja, šta znači glad i koliko je dece širom sveta gladno, a mi bacamo hleb pored stola i u kontejnere. Nekima on predstavlja život i nadu, a mi ga se tako lako odričemo. Setite se svaki put gladne dece širom Afrike i sveta kada vidite mrvice pored stola - govorio je.
Što je najvažnije, verovalo mu se, jer je rab Božji Pavle živeo po jevanđelju.
Slabašan, a jak
Patrijarh Pavle rođen je septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućanci kao Gojko Stojčević. Kada mu je otac umro od tuberkuloze, majka se preudala pa su brigu o Gojku i starijem bratu Dušanu preuzele baka i očeva sestra. Voleo je matematiku i fiziku i kada ga je porodica poslala na bogosloviju u Sarajevo svi su se čudili, jer je Gojko iz veronauke imao jedva prelaznu ocenu. Drugi svetski rat proveo je u razrušenom Beogradu gde je došao da studira teologiju. Tada je i saznao da su mu brata i njegovu porodicu ubile ustaše. Iako nejake građe, izdržavao se kao fizički radnik, a kraj rata zatekao ga je u manastiru Svete Trojice, gde se razboleo od tuberkuloze, nakon što je skočio u hladnu vodu Drine kako bi spasao dečaka koga je nosila matica.
- Govorio je da treba da se živi po jevanđelju i živeo je tako. Ali taj asketizam nije značio nikakvu mističnost on je bio jedna jednostavna, neposredna osoba i moja velika sreća i blagoslov je bio da odrastem uz njega, da to vidim, da se sa njim može razgovarati o čemu god hoćete, da možete da ga zaustavite na ulici da ga nešto pitate. Nikoga nije odbio - opisivala ga je njegova unuka Snežana Milković.
Izabran za patrijarha u vreme uzleta vladavine Slobodana Miloševića 1990. godine, patrijarh Pavle je narod upozoravao da sili treba da se privoli samo "zato što sila Boga ne moli". Kada su bile demonstracije zbog krađe izbora devedesetih, uplašio se sukoba među samim Srbima, stao ispred kordona policije, ali i pozivao na prekid protesta.
Oni koji su ga u to vreme kao buntovni studenti prozvali "crvenim patrijarhom", danas mu drže sliku pored ikone krsne slave. S godinama su stekli bar delić mudrosti starine koja nas je učinila ponosnim što smo živeli u njegovo vreme i što nas je bar na mah oplemenio.
Tako je zborio naš Pavle
- Proćiće sve, ali duša, obraz i ono što je dobro ostaje zauvek.
- Ljubav je najviša vrlina. Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate.
- Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari, ne treba zasnivati ništa, pogotovo ne život.
- Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.
- Nema čoveka bez greha, niti bez dobrog dela.
- Mudrost bez dobrote prelazi u zloću, a bezazlenost bez mudrosti prelazi u glupost.
- Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.
Doživeo i deli čuda
Danas mnogi Srbi odlaze u manastir Rakovica, duboko uvereni da će im počivši patrijarh uslišiti molbe. Pojedinci su i svedočili da su dočekali ozdravljenje ili porod nakon što su se molili nad njegovim grobom. Još nije proglašen svecem, ali su Srbi uvereni da je to samo pitanje vremena i forme koju nalaže Crkva.
I samom patrijarhu, još dok je bio iskušenik, desilo se Božje ozdravljenje. Prema priči igumana manastira Vujan, Jovana, Gojko Stojčević je došao u jesen 1944. u manastir sa dijagnostikovanom tuberkulozom. Zarazna i tada neizlečiva bolest nalagala mu je da se ne meša sa ostalim monasima. Otud je najviše vremena provodio u samoći i molitvama nad netruležnim moštima nepoznatog monaha iz srednjeg veka. Iako su mu davali svega nekoliko meseci života, on je ozdravio i od tada se više nije razboljevao.
