Moma Jakovljević: I medalje osvajao van terena
Rođeni Dorćolac, odrastao između Kalemegdana i Skadarlije, podjednako dobro je držao hirurški skalpel, šetao modnim pistama i brinuo o košarkaškim zvezdama bivše Jugoslavije. Danas je zamenik direktora beogradske bolnice "Dragiša Mišović" gde je proveo ceo radni vek. Momčilo Moma Jakovljević, kako sam kaže, bogatu i uspešnu karijeru duguje vrednom radu na sebi, ali i spletu srećnih okolnosti. U njegovom životu mnogo toga se desilo slučajno jer se našao na pravom mestu u pravo vreme.
Nesuđeni arhitekta
- Rodio sam se u Beogradu i od rođenja do danas živim na istoj adresi na Dorćolu. Završio sam Osnovnu školu "Pera Popović Aga", Prvu beogradsku gimnaziju i kasnije Medicinski fakultet. Zaposlio sam se u bolnici "Dragiša Mišović" i tu sam od početka karijere pa sve do današnjeg dana. Nikada nisam bio ptica selica. Imao sam lepo detinjstvo, zdravo okruženje. Svako vreme ima svoje draži. Odrastao sam u Skadarliji. Tu je bio korzo, mesto gde su svi šetali. Živelo se sporije. Nije bilo telefona, društvenih mreža. Beograd je bio manji i lepše se živelo, nije bilo kriminala u velikoj meri. Tada nije bilo kafića kao danas. Pamtim kad se otvorio kafić Papagaj, pa smo svi išli tamo. U Beogradu su postojale samo dve diskoteke.
- Šumatovac je bilo mesto okupljanja mene i mojih srednjoškolskih drugova. Do kraja gimnazije nisam znao šta ću studirati. Otac mi je bio pravnik, a mama modni dizajner, tako da medicina nije bila nikakva porodična tradicija. Lomio sam se između arhitekture i medicine. Upisao sam se najpre na arhitekturu i išao na taj fakultet godinu dana. Međutim, meni matematika nije išla, a biologija i hemija jesu, pa sam odlučio da upišem medicinu. Od 450 ljudi na spisku, bio sam među prvih 150.
- Kao i sve u mom životu, postao sam maneken sasvim slučajno. Bilo je i lepših i boljih, ali meni se zalomilo. Kao što je u košarci potreban na primer igrač od dva metra i deset centimetara, tako se desilo i sa manekenstvom. U to vreme su postojale modne kuće Beko i Kluz. Bio im je potreban tada neko visok 183 cm, ko nosi konfekcijski broj 52. Ima u životu ona čuvena da si u životu u pravom trenutku na pravom mestu. Izreka koja se meni dopada je da nema slučajnog susreta. Svaka osoba u našem životu jeste ili ispit, ili kazna, ili božji dar. Bilo je u mom životu i ispita i kazni, i božjih darova, i sve je to život.
Timski duh
- Išao sam u Sarajevo da posetim druga u vojsci. Priđe mi jedna manekenka i kaže da treba da budem maneken. Odmahnem rukom i kažem da je to za mene feminizirano zanimanje. Ona me pita šta vozim, ja joj odgovorim da vozim fiću. Kaže mi da za jedan sajam mode mogu da kupim folksvagen bubu. I ja pristanem. Tada sam još bio student. Planirao sam da to radim kratko, ali to se oduži na 20 godina. Kad sam se zaposlio u bolnici, onda više nisam mogao da idem da radim modne revije, već sam samo snimao kataloge jer su takva snimanja uglavnom trajala dva-tri dana, pa mi nisu oduzimala mnogo vremena.
- Kao lekar sam u Partizan došao zbog fudbala, a završio u košarci. Fizioterapeut Partizana je došao u bolnicu "Dragiša Mišović" gde sam već radio da traži mlade lekare za fudbalski tim. Trener je bio čuveni Miloš Milutinović. Izabrali su mene i ja sam bio sav srećan što sam sedeo na klupi sa fudbalskim legendama. Međutim, na jednom sastanku došlo je do toga da su lekare rasporedili po timovima po starosti. I tako prvi tim dopade rendgenologu, drugi tim zubaru, a mom kolegi ortopedu i meni pioniri i petlići. Ja odlučim da napustim.
- Kad sam odlazio, u bašti kod stadiona sedi Dragan Kićanović. Kaže mi: "Dođi ti u košarku. Sad smo uzeli neke dobre igrače". A ja nikad čuo za njih do tad. To je bila čuvena generacija, Divac, Paspalj, Đorđević, Danilović i mnogi drugi. To je bila ekipa koja je harala svetom. Da se nije desilo da se ja zbog postavljenja za doktora petlića osetim povređen, ne bih završio u košarci. U sportu, isto kao i u manekenstvu, mislim da treba raditi to ako si dobar u tome. Kad si na pisti, ako ti ne tapšu, siđi. U sportu, ako ti igrači idu kod nekog deda Jove ili kod iscelitelja, ja odlazim. Sam vidiš da li si za neki posao. To je uvek bio moj moto. U tom timu su bili divni momci. Vladao je timski duh. Nije bilo sujete.
Opasan zanat
- Najlepšu uspomenu nosim s prvenstva kad je reprezentacija Jugoslavije osvojili zlatnu medalju. Partizan je 1992. godine bio prvak Evrope u košarci. Velika je stvar kad si na postolju, kad se svira himna. Ponosan si što si deo tog tima. Ćerka me je kad je bila mala pitala odakle mi medalja ako nisam nikada igrao košarku. Nisam ni košarkaš, ni trener, ali sam šraf tog mehanizma. Bio sam i lekar, i psiholog i pedagog. Kad vidite da je igrač depresivan, onda se stručni štab uključi, da vidimo šta ga muči, kako da mu pomognemo. Mi smo porodica. Proputovao sam zahvaljujući manekenstvu i košarci ceo svet. Od Željka Obradovića, ubedljivo najboljeg trenera na svetu koji ima 38 titula, načuo sam veliku životnu filozofiju: "Kad igrači osvoje medalju, odgovorni su samo oni. Kad izgubimo, samo sam ja kriv jer na vreme nisam pravio izmene."
- Bolnica u kojoj radim ceo radni vek je bila jedna od najuglednijih u staroj Jugoslaviji, po mnogo čemu vodeća. Kad sam se zaposlio u njoj, bio sam presrećan. Jedan moj kolega i ja smo četiri godine volontirali. Da bi čovek postao hirurg, treba mnogo rada. Kao što za vožnju aviona treba vremena, prvo moraš da budeš kopilot, pa pilot. Hirurgija je opasan zanat u kome se greške ne trpe. Počeo sam od vojnika, došao do generala. Išao sam redom i došao do ovoga gde sam danas. Profesori su mi bili strogi, učili su me i zahvalan sam im na tome. Radio sam doskoro u ambulanti. Volim rad sa pacijentima.
Pratiti i srce i mozak
- Mudraci kažu da u životu možete birati samo onoga sa kim ćete živeti. Ja sam valjda dobro izabrao. U braku sam 24 godine. Ne znam ko je osvojio koga, osvajamo se međusobno. Ne treba se venčati samo radi venčanja. Treba pratiti i srce i mozak. Neko se vodi fizičkom ljubavlju, neko srcem, neko mozgom. Vladeta Jerotić kaže da je idealan par onaj koji je sličan intelektualno, duhovno, emotivno i fizički. To malo ljudi postignu. Mislim da sam ja to postigao. Muško treba da je muško, žensko da je ženstveno. Nikola Tesla je govorio da se nije oženio jer oko njega nije bilo ljubazne, mile i ženstvene žene.
Družio se samo sa naučnicama koje nisu bile takve. Danas je drugačije vreme, banalizovane su veze. Sve je otišlo predaleko. Ja sam se zaljubljivao u neko srećnije vreme. Imamo troje dece. Sin je završio elektrotehniku, sad je u Parizu na doktorskim studijama, ćerka je na master studijama arhitekture, a najmlađa je u gimnaziji. Nikome se nisam mešao u to šta će da studira. Svako je birao šta je voleo, kao što sam i ja. Učim ih samo da budu vredni i radni.Otac me je učio da budem intelektualac, da ne savijam svakome kičmu. Od roditelja sam usvojio da je važno držati se nekog reda u životu, i da se rad uvek na kraju isplati. Tako sam živeo ceo život, pa to prenosim i na svoju decu.
- Mnogi me pitaju kako sve postižem. Verujem da rad produžava život. Uvek sam puno radio. Čuveni Franjo Mihalić je živeo 94 godine. Govorio je da je sa 80 godina trčao 15 km, sa 85 godina 10 km, a sa 90 je smanjio na pet. Ali je suština da nikad nije prestao. Mozak i telo moraju da se kreću. Život treba posmatrati samo kroz lepe slike. Kad su jednu Francuskinju pitali šta je recept njene dugovečnosti, odgovorila je: "Trenutak kada me je prvi momak poljubio pet sekundi pored Sene, stavila sam to u svoje sećanje 50 godina. A Drugi svetski rat koji je trajao pet godina sam stavila u sećanje pet sekundi." Samo lepe slike.
Prijateljstvo sa Zdravkom dugo 40 godina
- Kao što kod mene uvek bude, našao sam se na pravom mestu u pravo vreme. Tako je počelo moje prijateljstvo sa Zdravkom Čolićem dugo više od 40 godina. Bili smo mladi, imali smo 22 ili 23 godine. On je tada postao solista. Moje kolege manekeni i ja smo završili modnu reviju na Sajmu, i on mi prilazi i zamoli me za uslugu, da zamolim manekene da se vrate na scenu da naprave jedan krug da on snimi kadar za spot. Mi to odradimo par minuta. Prođe godinu dana, 1984. godine u Sarajevo sam došao povodom modnu reviju. Krenem da platim piće, kaže konobar plaćeno. Ja opet, opet plaćeno. Kaže konobar da je platio Zdravko Čolić. Počeli smo da se družimo. On je zaista velika zvezda, ima neverovatnu harizmu. Kasnije sam operisao i njegovu majku. Šest dana nakon njene operacije sam otišao na put, a on se šalio da je ona zamerila što nisam bio tu sedmi dan da joj skinem konce. Družimo se porodično. Pitali su me mnogi kako se družimo već 40 godina. Da sam ja pevač, ili on hirurg, verovatno bismo zajedno mogli dok jedan ne uzleti više. Podsvesno bismo jedan drugog jurili. Nemamo ništa zajedničko u poslu, čisto prijateljstvo.
Sve mora da se zasluži
- Mnoge životne lekcije sam naučio od roditelja. Nisu me učili da nešto dobijem nezasluženo. Moj otac je davnih godina, kada sam polagao vožnju, rekao policajcima da me obore ako ne budem savršen na polaganju. Volan je napunjen pištolj u rukama, možeš ubiti sebe i druge. I ja sam za svog sina isto uradio.
Trostruki šampion na rolšuama
- Sa 11 godina sam dobio rolšue. U Beogradu se održavala rolerijada svake godine. Ja sam bio pobednik 1964, 1965. i 1966. godine. Svi su hteli da budu neko i nešto. Neko je želeo da se penje uz banderu, neko da bude najjači u školi, neko najpametniji, a ja sam hteo da budem pobednik na rolerijadi.
