Rat im uzeo noge, a mir nadu

Daleko od rodnog Sarajeva, stare raje, od roditelja, daleko od svih koje su voleli i koji su ih voleli, žive danas Milorad Tica (47) i njegov ratni jaran Oliver Pajdaković (37). Žive iza sedam brda od nekadašnje sreće, a još dalje od zdravlja. Prokleti rat uzeo im je noge, pretvorio ih u teške invalide, a mir ih je pretvorio u mučenike.

Sačuvali vojnički obraz: Oliver Pajdaković i Milorad Tica

Njima, borcima kojima su na junaštvu čestitali i prijatelji i neprijatelji, poratno vreme donelo je milion nevolja i na lice im urezalo ogromne bore na kojima jasno piše: "Za ovo se nismo borili, ovo nismo zaslužili."

Milorad danas samuje u drvenoj montažnoj kućici u brdima sela Prelovo kod Višegrada. Dani su mu dugi, umorni, puni gorčine i pitanja bez odgovora. Otac ga je napustio kad je bio sarajevski klinac, rat mu je uzeo desnu nogu, majka mu je umrla od tuge, supruga je uzela kćerku i otišla...

Oliver danas živi u garsonjeri, u izbegličkoj zgradi na brdu Bikavac iznad Višegrada. Otac Rajko mu je poginuo u ratu, majka i mlađi, teško bolesni brat žive u Nemačkoj, u Ahenu, supruga ga je ostavila i uzela sina, a rat mu je uzeo obe noge...

Dva ratna druga preživela su četvorogodišnji pakao sarajevskog brda Žuč, najkrvavijeg bosanskog ratišta, sačuvali su srpski vojnički obraz, a potom su otišli u zaborav. Igrom sudbine, dva ratna druga sa Miljacke našla su se zajedno pored Drine.

Kad papci provociraju

- Više puta sam išao u moj grad, nalazio po nekoga od stare raje i sedeli smo u kafićima. Mnogi među njima su muslimani, počev od taksiste Zajka iz Vogošće. Znaju oni da sam ja bio častan vojnik... Šta ćeš, popijemo, prisetimo se, ali džaba, pojavi se odnekle taj srebrenički papak i počne provocirat... Zato sve manje idem tamo. Zato i Zajko oće da ode iz Sarajeva - priča Milorad.

Pronašao sam ih onomad zajedno u Prelovu. Listali su neke predratne stranice sarajevskog života, praznili jednu flašu piva i tražili način kako da spreme nešto za jelo. Sedeli su na dve strane nekakve ugaone garniture. Na podu su stajale njihove proteze. Iako im se svet srušio, dva jarana su zbijali šale na svoj račun, smejali se, pričali o medicinskim sestrama iz beogradskih bolnica i prisećali se kako su nekad davno navijali - jedan za Sarajevo, a drugi za Želju.

- Nema, jarane, otišao život niz Miljacku. Pobedili papci. Idi sad u Sarajevo i nađi nekog muslimana, ali pravog Sarajliju i pitaj ga... Isto će ti, bolan, kazati, da su pobedili papci i fute iz Srebrenice i Žepe - reče Milorad, ustajući da pristavi kafu za gosta.

- Jarane, nestalo nam kave... Oprosti, hiljadu puta! - skršeno će Sarajlija.
- Bi li te nešto mogao zamoliti? - upita Oliver.

Otišao sam do seoske prodavnice, kupio im kafu, pivo i lubenicu...

- Slušaj, jarane, s obzirom na to da si tako poslušan, nešto kontamo - mogli bismo da te zaposlimo, treba nam jedan malac za poslušat... - smejali su se i, kao da prepričavaju neki stari roman, počeli o svom životu...

Milorad je živeo u stambenoj zgradi u Vogošći sa majkom Ljubicom, suprugom Jadrankom i kćerkom Leom. Imao je dobar posao i mnogo razloga za sreću. Pre nego što će buknuti ratni požar u Sarajevu, poslao je svoje u Bar, kod rođene sestre Gordane.

Jedina sreća

- Moja Lea je danas velika cura. Završila je fakultet i ima svoj život. Ponosan sam na nju - kaže Milorad, pokušavajući da sakrije suze.

Ni Oliver nije želeo da priča o svom bračnom brodolomu, osim da ima 16-godišnjeg sina, kome daje veliki deo penzije, koga viđa i koji mu je sve u životu.

- Ja sam ostao. To mi je bila obaveza, da branim svoje!

U podne, 3. jula 1993, Milorad je ranjen u borbama na brdu Žuč. Metak ga je pogodio u desnu nogu. Povreda nije bila opasna, ali zbog neadekvatnog lečenja, nogu je uhvatila gangrena i 25. avgusta legao je na operacioni sto VMA u Beogradu.

- Strašno je to, jarane. Probudiš se i vidiš nema noge. U tom trenutku, pred očima mi je bila samo moja sedmogodišnja ćerka Lea. Stajala je ispred mene i pitala me: "Tata, kako ćeš ti sad mene jurit?" U tom trenutku, imao sam izbor - da se ubijem ili nastavim život. Odlučio sam se za ovo, verujući da će biti ljudi koji će ceniti moju ranu. Ali... - zastade Milorad i zapali još jednu.

Posle lečenja, Milorad se, sa protezom, vratio u Sarajevo. I ponovo uzeo pušku i ponovo otišao na liniju. Nije, kaže, mogao da sluša kako se papci hvale pobedama. Međutim, Žuč nije bez razloga proglašena za najopasnije ratište u Bosni.

- Pogodi me geler u glavu na Vidovdan 1995. I, hajd', opet u Beograd, opet u bolnicu, opet one sestre!

- Tebe je to, jarane, neko klepio po dogovoru, samo da vidiš one beogradske seke! - upade Oliver.
- Jooj, jesu fine cure, jesu lepotice, pa to nema... - tražio je reči Milorad.

Nakon dugotrajnog lečenja i tumaranja po Srbiji i bezuspešnog pokušaja da spase brak, Milorad se 2006. sa majkom Ljubicom skrasio u brdima iznad Drine.
- Majka je tugovala i za mnom, i za Sarajevom, i za unukom. Nije mogla da izdrži u ovoj nedođiji. Borila se i predala pre dve godine. Eto, ostao sam sam. Bolje mi je ovde, niko me neće povrediti i pitati gde si pošao i što si došao.

Šalom se brane od tuge: Oliver i Milorad

Tamo, u Sarajevu, u Pionirskoj dolini, Oliver je živeo u kući, sa majkom Olgom, koja je bila pravnik u "Bosnalijeku", ocem Rajkom, ortopedom, i trogodišnjim bratom Bojanom. Imali su sve što se poželeti može. I više od toga. Oliver je bio dobar fudbaler, igrao je u podmlatku Sarajeva i kao 18-godišnjak bio na korak od prvog tima.

- Ali, rekli su mi: "Idi ti, mali, prvo završi sa vojskom, pa se vrati i čeka te mesto u timu." Tako sam i uradio... - priseća se Oliver početka 1991.

Majka i brat u Ahenu

Nakon što je neko vreme proveo kod bošnjačke porodice u Ahenu, Oliverov brat Bojan se obreo u jednom nemačkom internatu. Oliver i njegovi roditelji više od dve godine nisu ništa znali o malom Bojanu. Tek kasnije, Olga je uspela da sazna gde je, a potom i da stigne do Nemačke gde i danas živi sa sinom koji je, takođe, bio veliki fudbalski talenat, ali ga je teška povreda kičme odvojila od terena.

Nekoliko meseci kasnije, našao se u grupi mladih srpskih vojnika koje su hrvatske zenge zarobile u Mirkovcima i dovele u Zagreb. Kad se vratio kući, u Sarajevo, svi su već, kaže, pričali o ratu u Bosni.

- Jedna muslimanka, profesorka, dobra prijateljica naše familije, ponudila se da brata Bojana odvede u Nemačku kod svojih i spase ga onoga što se može desiti u Sarajevu. Odvela je Bojana, ovde je počeo rat, stradanje. I otac i ja uzeli smo puške... Naš život se odjednom pretvorio u pakao... Onda je otac Rajko poginuo 8. decembra 1992. - obori glavu Oliver.

Mesec dana kasnije Olivera su pogodila dva metka. Jedan u pluća, drugi u koleno. Dugo se lečio u beogradskim klinikama. I, kao i Milorad, vratio se nezalečen na položaj. Pretposlednjeg dana maja 1995. nagazio je na minu i ostao bez obe noge. Na njegovu nesreću, lekari su mu ubrzo otkrili i kancer kostiju. Usledilo je 20 operacija i Oliver je, kako kaže, čudnim čudom sve preživeo.

- Na kraju, izašao sam iz bolnice i krenuo u ovu borbu u kojoj na svakom koraku doživljavam - ne poraz, nego razočaranje... Nismo, jarane, ni ja ni Milorad ni gladni ni žedni, imamo gde i zanoćiti, ali teško nam je što nas niko ne vidi, niko ne kaže: 'Ajte, borci, ovamo, da malo sednemo, da vas malo pošaljemo u neku banju, da se družite, da vam malo olakšamo te rane..." Nije sve u prokletom novcu i tih 150-200 evra invalidnine koju primamo, nama treba neka ljudska reč... - reče Oliver, a Milorad potvrdno klimnu glavom.

- Zar je ova država toliko siromašna da dva teška ratna vojna invalida ne može jednom godišnje da pošalje u Igalo ili neku drugu banju. Ako jeste toliko siromašna, žao nam je naše države, više nego nas - rekoše uglas dva jarana.