Srpski mitovi i kultovi (10): Poziv u nebesko carstvo
Smrt predstavlja napuštanje jednoga sveta ("ovog") i prelazak u drugi, paralelni svet ("onaj"). U smrt se prirodno odlazi "po pozivu", a neprihvatljivo je i podložno društvenoj osudi samovoljno odlučivanje o smrtnom času. Različita mitologijska objašnjenja i religijska učenja objašnjavaju čin smrti voljom bogova ili boga koji "odabranog" poziva u carstvo mrtvih.
Ljudi koji su sami odlučili o prekidu vlastitog života - polaze u drugi svet "bez poziva", van božanskoga reda i plana. To čine i oni koji su u smrt otišli zbog vlastite nepažnje, neodgovornosti. Potpuno je drugačije sa onima koji umiru nasilnom smrću.
Njihova smrt je sudbinski unapred određena i predviđena, kao što je i ubici sudbinski određeno da bude izvršitelj. Obešenici i utopljenici pošli su u svet mrtvih bez prethodnog poziva, "na svoju ruku".
Oni moraju da čekaju i zasluže mesto u carstvu mrtvih. Usled toga oni duže vreme borave na međi dva sveta, u međuprostoru. Kivni na svet koji su svojevoljno napustili, nastoje da nekadašnjoj okolini, koja je osudila njihov čin, ljudima i prirodi donesu nesreću. Predvode i nagone gradonosne oblake, napadaju novorođenčad i porodilje.
Grebanje, čupanje, naricanje...
Nimalo slučajno u nekojim krajevima Srbije porođajni demoni nazivaju se alama, jednakim imenom kojim se imenuju i predvodnici i usmerivači gradonosnih oblaka. Od obešenika i utopljenika koji predvode gradonosne oblake i usmeravaju ih prema ataru svoga nekadašnjeg prebivališta, odnosno oblasti u kojoj su živeli - seljani se štite bajalicama tipa "Stojane obešeniče", "Maro utopljenice". O tome šta lično mislim o obešenicima, utopljenicima i utopljenicama, a u oba slučaja reč je o samoubicama - nije ovde prilika da raspravljam.
Problem se sastoji u sledećem: Ako je smrt ne samo krajnje prirodna, već i potpuno privremena stvar, ako ona samo prethodi novom povratku, novoj reinkarnaciji - postavlja se ozbiljno pitanje zbog čega se čine svi prenaglašeni iskazi tuge za pokojnikom. Smatram da se to čini, kako bi onaj drugi, paralelni svet shvatio da sa novim pokojnikom dobija u kvalitetnom smislu mnogo. Dva su osnovna tipa tužbalica: jednima se ističu kvaliteti pokojnika i one su, kao osobena preporuka namenjena "onome" svetu. "Drugi" svet, naime, ne sme da stekne utisak kako je dolaskom pokojnika dobio lošeg čoveka, otpad paralelno postojećeg sveta. Naprotiv! Smrću pokojnika svet umrloga je izgubio ogromno, a za jednaku vrednost postaje bogatiji svet u koji upravo stiže. Druga grupa pesama, naricaljki, tužbaljki, namenjena je ohrabrivanju pokojnika.
Turistički vaučer
U uslovnom smislu opominju na današnje turističke vaučere - sve je sređeno, od puta do smeštaja. Naši preci su smatrali da je pokojnik zbunjen činom smrti, da strahuje od neizvesnosti, od odlaska u nepoznato. Zbog toga se tuženjem obaveštava kako je njegov prelazak u "onaj" svet pod potpunom kontrolom. Na "drugom" svetu iščekuju ga skoro preminuli rođaci i prijatelji. Oni se, pre svih, staraju da ga dočekaju što bolje, da mu boravak u "novom" svetu učine ugodnim. Latinska izreka, nastala na vrelima narodne tradicije - De mortibus nihil nisi bene, jeste suštinski rezime toga shvatanja. Prilikom svadbe, devojku, nevestu, njena rodbina oplakuje ne samo zbog toga što ona za nju na izvestan način umire, već i kako bi dala na znanje mladoženjinoj porodici i mladoženjinim zvanicama šta sa tom devojkom, odnosno nevestom dobijaju (bar jednako koliko nevestina porodica gubi). Osim o pokojniku, ni o devojci koja je pred udajom ne valja zboriti loše. Greh je jednak. Razlog tome je u činjenici što devojka, kao buduća žena, majka i posrednik između onoga i ovoga sveta (rođenjem deteta) jeste neko ko boravi u simboličnom međuprostoru, između ovoga i onoga sveta. Žensko biće, od trenutka kada dobijanjem menstruacije od deteta i devojčice postaje devojka, buduća žena - smatra se u zajednici uvek delimično htoničnom. Vazda kada ima mesečno pranje zajednica je smatra privremeno "nečistom", zapravo bićem koje je u toku tih nekoliko dana bliže "onom", negoli "ovom" svetu.
Otmica devojke
U našoj arhaičnoj pesmi, ali i u brojnim pripovetkama, omiljena je otmica devojke, buduće supruge. Otmica jeste osobeno Orfejevo izvođenje Euridike iz donjeg sveta, osobeno prebacivanje bića iz jedne dimenzije u drugu. Otmica je nekada priželjkivana, jer i devojka želi da da pređe u drugu dimenziju, nekada i nije željena. Oteta devojka se nalazi pred užasavajućom nedoumicom: Da li će biti silovana i ponižavana ili će, pak, dosegnuti društveno željeni status zvanične supruge? Narodne pesme balkanskih naroda - Južnih Slovena, nude nekad umirujuću informaciju otetoj: otmičar ju je tri puta opasao vlastitim pasom. Ako se ostave po strani devojčine emocije, ovo opasivanje garantuje joj častan status u budućnosti. Dakako, reč je o simbolici pojasa i njegovom magijskom dejstvu.
Sve uroke u potoke
"Naš svet" koji uslovno i kolokvijalno nazivamo "svetom živih" takođe poseduje vlastiti odbrambeni mehanizam. Plaši se da sa "onoga" sveta može da pristigne i biće koje za naš svet predstavlja svojevrsnu antimetriju. Tada na scenu stupa ubistveno oružje "ovoga" sveta - urok. Stiže nevestu na konju, obara junaka. Nimalo slučajno, narodni pesnik koji proniče u suštinu mitskog pripovedanja pominje četrdeset konaka koje treba preći na putu prema domu nevestinih roditelja i jednak broj konaka koje treba u povratku savladati.
