Dajte hleba, biće dece!
Pozdravljamo svaki potez države koji će doprineti rađanju dece i poboljšanju nataliteta, dobro je što će buduće majke imati dodatna primanja i podsticaje za rađanje, kamo sreće da smo ih i mi imali.
Ali, istovremeno tražimo od države da pomogne i nama koji već imamo po petoro-šestoro dece i ne možemo da ih prehranimo. Samo na Pešteru i Goliji ima nas na stotine, a tek u Srbiji.
Ovako na mere podsticaja rađanja u Srbiji reaguju Svetlana i Darko Jelić iz zaseoka Janturine na Pešteru čijih šestoro mališana, rođenih u muci i nedođiji, još rastu u mraku i uz svetlo petrolejke.
- Ja sam rodila četvoricu sinova i dve ćerke i na neki način dala svoj doprinos poboljšanju nataliteta u Srbiji i ništa od ove države nisam ni tražila, ni dobila. Još živimo bez svetla, televizora i veš-mašine, a 21. vek je. Da imamo svetlo, vodu, put i bar malo pristojniji život, rodila bih ja još dece, bez ikakvih podsticaja i "plata" države. Deci u Beogradu i širom Srbije država gradi vrtiće, moderne škole i kupuje im kompjutere, a naša još sanjaju svetlo. Zbog toga nam sela ostaju pusta, a Srbija bez naroda - ističe Svetlana Jelić i naglašava da bi elektrifikacija njihovog doma na Pešteru bila mali trošak za državu, a velika dobit i radost za njenu porodicu.
- Toliko jedna porodilja koja ima udoban život u Beogradu ili Novom Sadu dobije za godinu dana, samo ako odluči da rodi. Dakle, ima država para, ali nema brige za nas koji smo daleko od prestonice, prepušteni smo lokalnim političarima i direktorima koje je baš briga do kada ćemo živeti u mraku - dodaje Svetlanin suprug Darko.
Na drugom kraju Peštera, u selu Gradac, takođe u opštini Sjenica, u bedi živi petočlana porodica Slobodana Bandovića. Slobodan i njegova supruga Stanka imaju trojicu sinova: Stefana (8), Radišu (6) i Petra (3), u udžerici koja svakog trenutka može da se sruši, sa njima živi i Slobodanova majka Marija. Preživljavaju ako Slobodan nadničeći zarade neku crkavicu, ili ako im komšije doture džak barašna ili po koju veknu hleba.
Iako ima šest godina, mali Radiša teško govori, zbog bede i sirotinje roditelji ga na vreme nisu vodili lekaru, tek nedavno, nakon što su im dobri ljudi iz dijsapore poslali donaciju od 200 evra, poveli su ga na preglede u Beograd, predstoji mu dugo lečenje.
- Da imamo bar jednu pristojnu sobicu i uvek dosta hleba rodili bismo mi još dece, ne bi trebalo niko da nas moli i ubeđuje, niti da nam daje novčane podsticaje, samo nam je potrebno da deca, ako su već došla na svet, imaju najosnovnije uslove za život i školovanje - ističe Slobodan.
U selu Ljuljac na Goliji žive Dragi i Radovanka Kostović koji od malo posne planinske zemlje, u bespuću, delako od grada, odgajaju osmoro svojih mališana. U mnogo čemu su siromašni, ali sa ponosom ističu da su bogataši, jer su deca njihovo jedino i najveće bogatstvo.
- Samo da sela imaju put, vodu, struju, školu i drugo što je potrebno za pristojan život, škole bi nam, bez ikakvih podsticaja i moljenja raznih starleta po Beogradu da rađaju, bile pune dece. Ovako, država neke stimuliše da rađaju jedno-dvoje dece, a neće da pomogne nama koji imamo osmoro ili devetoro. Ne tražimo nikakav novac, samo uslove da ostanemo ovde i pristojno živimo - ističe Dragi Kostović.
Zašto moramo da živimo u bedi?
Slično razmišlja i Radmila Komatina iz zabite Radeljice na Goliji koja sa suprugom Vukosavom u muci, sirotinji i bespuću odgaja i školuje njihovo šestoro dece.
- Nikakva primanja nemamo. Nismo ih ni tražili, niti je neko parama trebalo da nas tera da rađamo decu. Naša nevolja je što nam je država okrenula leđa i što nas je ostavila da sami na opusteloj planini, bez puta, vode, prodavnice i ambulante odgajamo i školujemo naše naslednike. Kad mlađi bračni parovi vide kako živimo i kako se država odnosi prema porodicama sa puno dece beže iz sela i ne razmišljaju o rađanju i popravljanju nataliteta u Srbiji - ističe Radmila.
Pre nego što se udala za Slobodana Bandovića njegova supruga Stanka rodila je, u dva neuspela braka, četvoro muške dece, pa sada ima ukupno sedmoricu sinova. Volela bi, kaže, da merama podisticanja rađanja budu obuhvaćena i sva njena i druga već rođena deca koja žive u bedi i jedva preživljavaju.
Bez lekova i knjižice
Stotine siromašnih žitelja Peštera, Golije i Rogozne nije u stanju da plaća zdravstveno (poljoprivredno) osiguranje, pa nemaju zdravstvenu knjižicu, niti mogućnost da se leče i nabavljaju lekove. Kad se teško razbole, ili kada moraju na neku operaciju prinućeni su da raznim agencijama plaćaju i po 200 evra kako bi ih privremeno "zaposlile", prijavile na zdravstveno osiguranje i obezbedile im privremenu zdravstvenu knjižicu.
