"Vesti" u spomen-kući u Tršiću: Turci palili, Vukov otac gradio
Šumskim putem kroz krošnje drveća, prateći umesto putokaza srpske poslovice na velikim drvenim tablama stiže se do velikog spomenika srpske kulture.
U selu Tršić, nadomak Loznice, na mestu gde je rođen i gde je živeo, stoji spomen-kuća velikog reformatora srpskog jezika i pisma Vuka Stefanovića Karadžića.
Ćirilica kojom i danas pišemo, takva je upravo zahvaljujući ovom čuvaru srpske tradicije, koji je beležio narodne pesme, poslovice, običaje i čuvao srpski jezik. Kroz Vukovo dvorište i kuću ekipu "Vesti" povela je kustos ovog kompleksa Dragica Ignjatović.
- Kuća i svi pomoćni objekti koji se tu nalaze su obnovljeni i oživljeni da prikažu kako je nekad bilo. Sve što je originalno pripadalo Vuku gorelo je za vreme Turaka 10 puta.
Ova kuća u kojoj smo sada je kao spomen podignuta 1933. godine, na temelju gde je bila prava kuća, u stilu kakvom je pamte stariji meštani - rekla je Dragica.
O paljenju kuće pisao je i sam Vuk: "Otac ih je u jesen pravio, Turci u proleće palili."
Na mestu gde je stajala kuća, dva seljaka iz Tršića, Gajo Matić i Kojo Marjanović, podigla su veliki hrastov krst 1897. godine povodom prenosa posmrtnih ostataka Vuka Karadžića iz Beča u Beograd.
Kako ističe Dragica, posle Drugog svetskog rata, obnovljeni su i pomoćni objekti, poput dva vajata, mlekare, ambara, kačare...
- Pronađeni su objekti stari i više od 100 godina po raznim domaćinstvima, i ovde su preneti ovakvi kakvi su. Vajati predstavljaju sobe koje su roditelji podizali za mladence, kada sinovi stasaju za ženidbu.
Na taj način prikazali smo kako je izgledalo srpsko selo u doba od pre više od 200 godina, kada je ovde živeo Vuk - kaže Dragica.
Vukova spomen-kuća bila je prvi muzej na otvorenom u Kraljevini Jugoslaviji, na Balkanu, a i jedan od retkih muzeja ovog tipa u čitavoj Evropi.
U samoj Vukovoj kući nalaze se dve prostorije. Prva predstavlja prostor u kojem se okupljala porodica kraj ognjišta sa originalnom Vukovom stolicom koja je preneta iz Beča. U drugoj prostoriji je soba koja izgleda identično kao ona u kojoj je spavao Vuk.
- Pored stolice, imamo i originalnu Vukovu ikonu Svetog arhangela Mihaila i njegove gusle. Ti predmeti su preneti iz Beča, a ostali predmeti su prikupljani po drugim domaćinstvima, da dočaraju tu epohu - kaže Dragica.
Ona je i sama rođena u ovom selu, i kako ističe, kao i svi meštani ponosna je što živi baš na mestu na kome je rođen jedan od najznamenitijih Srba.
Boravak u Tronoši
Vuk je naučio da čita i piše od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Zbog bolesti nije mogao da završi školovanje u Loznici, pa je kasnije otišao u manastir Tronoša. Otac Stefan odveo je sina igumanu Stefanu Jakovljeviću kako bi dečak učio, ali je njegov glavni posao bio da sa ostalima čuva manastirske koze, ovce i svinje i pomaže oko poljskih radova.
Tek kad bi nastupile kasna jesen i ljuta zima, mali manastirski đaci stizali su i da uče. Vuk u Tronoši nije imao mnogo šta da nauči, jer je već u to vreme bolje čitao od mnogih kaluđera. Otac, koji je često navraćao, na kraju ga je vratio kući. Ipak, ime ovog manastira danas se vezuje za ime reformatora srpskog jezika.
Porodično stablo
U spomen-kući posetioci mogu videti i porodično stablo Vuka Stefanovića Karadžića.
- Ovde se doselio Vukov deda Joksim 1740. Došao je iz Petnice kod Žabljaka ispod Durmitora, iz plemena Vasojević. U to vreme, nekom podelom granica je to bila Stara Hercegovina, a današnja je Crna Gora. Njegov sin Stefan se oženio Jegdom Zrnić. Deca su se rađala, ali i umirala, a peto dete po redu bio je Vuk. Imao je mlađeg brata Mihajla koji je poginuo u ustanku kao mladić i nije se ženio - kaže Dragica Ignjatović.
Vuk je oženio Austrijanku Anu s kojom je imao devet ćerki i četiri sina.
- Samo je dvoje Vuka nadživelo, sin Dimitrije i ćerka Mina. Dimitriju se u Rusiji, gde je bio kapetan vojne konjice, gubi svaki trag. Ne zna se da li je poginuo, a ženio se nije i nema potomaka. Mina se udala za Aleksu Vukomanovića i sa njim imala sina Janka, ali je on umro u 19. godini. Mininom smrću, 1894. godine, ugasila se loza - kaže Dragica.
Biografija
Vuk Stefanović Karadžić je rođen 26. oktobra 1787, a umro je u Beču 7. februara 1864. godine. Bio je filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog Rečnika srpskog jezika. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a posle sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine.
Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Bio je sahranjen u Beču na groblju Svetog Marka, a 33 godine posle smrti njegovi su ostaci preneti iz Beča u Beograd i sahranjen je ispred Saborne crkve.
