Posledice katastrofalnih poplava u Žagubici (3): Sa šljive gledao svoju propast
Među onima koji su bez sumnje zaslužili titulu heroja odbrane od poplave su oni žitelji Žagubice koji su od prvog trenutka, ne razmišljajući o sopstvenim životima, priskočili u pomoć i iz bujice spasavali decu i starce.
Draško Brunken (41) je jedan od njih.
- Vraćao sam se traktorom kući i čujem nešto iza sebe, mislim nešto se pokvarilo. Okrenem se vidim bujicu kako mi se približava. Na metar od mene su kao torpeda, proleteli jedan traktor i dve krave. Brže-bolje stignem do kuće da bih spasao porodicu i trogodišnju kćerkicu Sanju.
Kada sam pokušao da izađem shvatim da se balvan nabio na vrata. Izađem kroz prozor i ne verujem svojim očima šta se događa. Brže-bolje se organizujem sa drugarima, Ljubomirom Petrovićem Dulkanom i Draškom Čenakom i krenemo od kuće do kuće, da spasavamo - priča sasvim mirnim glasom Brunken.
Ljubomir i Draško su vlasnici privatnih firmi, pa su došli sa svojom mehanizacijom, ali ona je tek delimično bila od pomoći.
- Bujica je na mnoge kuće nanela balvane, automobile, ko zna šta sve, pa sam morao da razvaljujem vrata i prozore, da se penjem preko gornjih spratova, jer dosta je starijih, nemoćnih, nepokretnih. Držim ih u rukama i idem kroz onu bujicu, a znam da ako se okliznem, stradaće i oni i ja - seća se jezivih detalja Brunken.
I Ljubomir Petrović, koga svi znaju po nadimku Dulkan, imao je istovetna iskustva. Kaže, najteže mu je bilo spasavanje nepokretnih staraca i čoveka koji je spas od bujice potražio na šljivi.
- Pored stoje policajci i vatrogasci i niko ne sme da mu priđe. Razumem ih, nisu obučeni za takav posao. Zavežem se za kašiku bagera i pustim bujicu da me odnese do njega. Privežem ga nekom gurtnom i tako ga spasemo - priča Ljubomir.
Ilija Lalić (70) je ta starina.
- Doživeo sam veliku vodu u Žagubici i 1969. godine. Jeste, bilo je gadno, ali ne kao što je sada bilo. Sada je naišao vodeni zid koji ruši i nosi sve pred sobom.Kako sam bio u dvorištu jedino što sam mogao bilo je da se popnem na tu šljivu.
Kako je vreme odmicalo i kako sam video da mi je sve ono što sam čitav život gradio odlazi u nepovrat, mislio sam i sam da se bacim.Šta će mi život kada počinjem od početka u svojoj sedamdesetoj - plače i priča Lalić.
Bespomoćni anđelčići
Ljubomir Petrović Dulkan i dalje u glavi prevrće film dok je spasavao decu iz kuća.
- Iz jedne kuće čujem dečje glasiće kao zapomažu. Ne može se objasniti šta se tada probudi u čoveku. Ni sam ne znam kako sam preplivao tu bujicu, razbio neki prozor da bih izvukao te preplašene anđelčiće. Oni se sklupčali u uglu, drhte od straha - priča ovaj junak.
Bežite, stiže talas!
Među onima koji su imali tu sreću da dožive najmanju štetu na svojoj imovini su bračni par Sibinka i Miroslav Dervišević, koji žive i rade u Beču.
Njihova kuća se nalazi na početku Vrelske ulice. Sa komšijama smo ih zatekli na tremu. Još sabiraju i oduzimaju "utiske" katastrofe koju su preživeli.
- Sedeli smo baš na ovoj terasi i vidimo komšiju koji je prethodno krenuo po mleko kako uspaničeno trči i viče: "Bežite ljudi, stiže talas!" Nije prošlo možda ni par minuta kada je u ulicu stigla policija i rekla nam da brzo zaključamo vrata i krenemo. Uspela sam da uzmem samo naše pasoše, u papučama smo izleteli i gledali kako se vodeni talas približava kao u nekom filmu - priča Sibinka.
Kada se voda povukla, Derviševići su odahnuli, stradali su im samo špajz i pomoćna zgrada. Voda nije pronašla put do unutrašnjosti njihove kuće.
- Već to popodne su počeli da zvone telefoni. Veoma brzo se pročula užasna vest pa su nas pozivali rodbina i prijatelji iz Beča, ali i drugih zemalja da pitaju da li smo dobro. Hvala Bogu, nije bilo ljudskih žrtava, a da je šteta velika, to se golim okom da videti - pričaju Sibinka i Miroslav.
