Maroević: Arhive ŠIK-a bi mogle da dovedu do dokaza o ubistvima novinara

"Pozadina ubistava novinara na Kosovu je jasna - smetali su na milion načina. To je bio način da se disciplinuju i Albanci. Pre svega Enver Maljoku, koji je vodio medijsku borbu za nezavisnost, iako je svakog trenutka dnevni list Koha Ditore bio uticajniji od Kosovskog informativnog centra (KIC) na čijem čelu se nalazio. Svi oni su žrtve komplikovanog vremena sa gomilom nepoznanica i bez ozbiljnih dokaza, jer istraga nije ni bilo", kaže za Udruženje novinara Srbije Rade Maroević, koji je u toku i nakon rata bio izveštač novinske agencije Beta iz Prištine.

pixabay.com

 

- Znam da su Maljokuu stizale pretnje neprestano, jer on nije bio na strani OVK. Bio je pristojan čovek i deo struje koja je mislila da problemi mogu da se reše bez mnogo nasilja. Nakon njegovog ubistva kolale su dve priče. Prva da su ga ubili Srbi da bi posvađali Albance i OVK, a druga da je to uradila OVK da bi zaplašila lidera LDK Ibrahima Rugovu koji je u to vreme, zajedno sa Fehmijem Aganijem i Bujarom Bukošijem, bio jako uticajan. Svako ko je bio eksponiran u LDK je bio moguća žrtva, s tim što je LDK takođe imao "opasnu ekipu". Nju je predvodio Gani Geci. On je jedini na koga nisu smeli da pucaju, jer je on na njih pucao istom snagom. Kada bi albanski ŠIK (obaveštajna agencija OVK za vreme rata) otvorio arhive, možda bi došli do nekih podataka. Osim njih, ne vidim nijednu drugu adresu koja bi mogla da dovede do istine o ovom ubistvu - kaže Maroević.

Rade Maroević seća se borbe novinara za život svojih kolega, odnosno 40 dana protesta nakon što su 18. oktobra 1998. dopisnici Tanjuga Nebojša Radošević i Vladimir Dobričić kidnapovani kod aerodroma Slatina,  gde je trebalo da izveštavaju o stanju na terenu nakon sporazuma Holbruk - Milošević, odnosno dolaska verifikacione misije Oebsa, čiji je šef bio američki diplomata Vilijam Voker. 

- Svi novinari, i srpski i strani, svaki dan su protestovali ispred baze OVK kod Lipljana. Kolege kamermani i fotoreporteri su stavili svoje kamere na zemlju, sedeli smo svaki dan i tražili da ih puste. Za tu otmicu smo odmah saznali, na žalost za otmicu kolega Radio Prištine Ranka Perenića i Đura Slavuja, koji su kidnapovani u avgustu iste godine, smo kasno saznali. 

Bivši novinar Bete, a danas urednik na RTS-u, Rade Maroević je izveštavao i početkom septembra kada je nestao Marjan Melonaši, novinar srpske redakcije Radio Kosova. Ušao je u taksi ispred svoje redakcije i od tada mu se gubi svaki trag.  

- Tu priču znam odlično, jer je u to vreme moj drug Agim Fetahaj, bivši dopisnik Glasa Amerike, preuzeo rukovođenje Radio televizijom  Kosova. Molio me da nagovorim neke srpske novinare da dođu da bi se napravio drugi program RTK na srpskom jeziku. Fetahaj je bio iskren u svojoj nameri, vratio se iz Vašingtona u Prištinu misleći da je sve loše gotovo i da će sada živeti u sreći i veselju. Otmica Marjana Melonašija je bila direktan udar na ideju RTK2 na srpskom jeziku. Fatahaju su kidnapovali novinara za koga je bio odgovoran i ubrzo nakon toga je napustio RTK i Kosovo. Međunarodni predstavnici su dali podršku, doduše verbalnu, ali niko nije mrdnuo prstom da se istraži taj slučaj - kaže Maroević. 

On podseća da je posleratno vreme na Kosovu, naročito uoči prvih lokalnih izbora 2000, bilo izuzetno opasno za rad novinara. 

- Nije prošao dan bez napada ili pretnje novinarima Bota Sota, Kohe Ditore ili Zerija. Recimo koleginicu koja mi je puno pomogla, nakon što je napisala seriju tekstova o tome kako bi trebalo da prestanu ubistva među Albancima, je čovek iz OVK išamarao na sred ulice. I ona zauvek napustila Kosovo - dodaje Maroević, podvlačeći da "istrage ili nikada nisu pokretane ili su zaustavljene kod mesta zamenika šefa Unmika koji je uvek Amerikanac".  

- To je prosto bio damage control (kontrola štete), šta je veća korist - da li ćemo istragom ubistva prouzrokovati još veće nasilje. To je logika koju Amerikanci primenjuju svuda u svetu. Jasno je šta je zaključak. Sve što se tih dana dešavalo na Kosovu je istorija raznih priljavštvina, u kojoj ljudski životi nemaju nikakvu važnost, bilo da je reč o Enveru Maljokuu ili Marjanu Melonašiju.